Аутор: Дејвид Биндер
13. септембар 1999.
Момчило Ђујић, српски ратник-свештеник који се борио као четнички командант у епским биткама Другог свјетског рата у Југославији, преминуо је у суботу у болници у Сан Дијегу. Имао је 92 године.
Господин Ђујић, који је живио у Сан Маркосу у Калифорнији, био је, према мишљењу неких Срба, посљедњи велики „Војвода“, што је у Србији звање за војног команданта који се одликује храброшћу, оданошћу Православној цркви и вјерношћу сада изгнаној монархији.
Титулу „Војводе“ господину Ђујићу је у јуну 1942. године додијелио генерал Драгољуб (Дража) Михаиловић, командант ројалистичких четника, након што се Ђујић већ годину дана борио против нацистичких Њемаца, хрватских фашиста и комунистичких партизана у планинама и долинама свог родног краја на граници између Хрватске и сјеверозападне Босне.
Борбе у Југославији у Другом свјетском рату биле су толико жестоке да се господин Ђујић, високи, брадати командант у традиционалној црној шубари од јагњеће коже са обиљежјем мртвачке главе и укрштених костију, током рата никада није срео са генералом Михаиловићем јер су се налазили у различитим борбеним зонама.
Они су почели борбу против снага Осовине готово истовремено у мјесецима након Хитлерове инвазије на Југославију у априлу 1941. године, инвазије која је ослободила брутална етничка, вјерска и политичка ривалства између Срба, Муслимана и Хрвата у земљи.
Неколико недјеља након почетка рата, хрватске националистичке снаге опколиле су кућу господина Ђујића, који је био свештеник. Он је зграбио пушку, побјегао преко планина са својом породицом и пронашао уточиште у брдима изнад далматинске обале. До јула 1941. године организовао је четнички устанак у сјеверозападној Босни, заузевши град Дрвар од усташа, како су хрватски фашисти били познати. Устанак се убрзо проширио на приобални регион, сусједну Далмацију.
Како је било скинути свештеничку мантију и постати ратник? „Та одлука није дошла лако“, рекао је 1990. године, „али шуме су биле пуне избјеглица и могао сам да видим усташе пред носом у својој парохији. Народ је плакао, требало му је спасење.“
У марту 1942. године, четнички официри донијели су господину Ђујићу радио-предајник. Наставио је борбу и кратко вријеме се хвалио да држи цијелу Далмацију. У писму из 1942. године, генерал Михаиловић га је похвалио и захвалио му на његовим „гигантским напорима“, што је касније признато додјелом високих краљевских одликовања.
Његова ратна дјела храбрости укључивала су и спасавање шесторице америчких авијатичара оборених изнад Југославије. Међутим, суочавао се и са оптужбама да је повремено сарађивао са комунистима и усташама – заклетим непријатељима ројалистичких српских четника – а Титова комунистичка влада га је 1946. године прогласила ратним злочинцем под оптужбом да је одговоран за смрт 1 500 људи током рата.
Господин Ђујић је касније рекао: „Никада нисам направио компромис, никада споразум, ни са комунистима ни са усташама.“
Момчило Ђујић је рођен 27. фебруара 1907. године у селу Ковачић, у области познатој као Тромеђа, односно чворишту гдје се спајају Хрватска и сјеверозападна Босна и гдје се сусретало њихово мјешовито становништво Срба и Хрвата.
Похађао је средњу школу у далматинском обалском граду Шибенику, али је са 22 године отишао у Православну богословију у Сремским Карловцима, коју је завршио 1931. године. Рукоположен за свештеника, распоређен је у парохију близу свог родног мјеста. Тамо су му његове ватрене проповиједи убрзо донијеле надимак Поп Ватра.
Први и једини сусрет господина Ђујића са Дражом Михаиловићем догодио се када је тијело краља Александра, убијеног у Марсеју 1934. године, пролазило кроз родни крај овог свештеника. Господин Ђујић је изабран да стоји поред ковчега док је погребни воз пролазио.
Предвиђајући будући етнички сукоб, господин Ђујић се након краљеве смрти састао са српским паравојним вођом и предсједником четничког покрета Костом Пећанцем. Уз њихову помоћ, чак и прије него што је рат избио, организовао је и почео да наоружава 11 четничких одреда у свом региону. „Знао сам да земља неће преживјети“, рекао је касније, „јер нико не може ставити Србе и Хрвате у исту врећу.“
Његов најтежи тренутак у борби, како је рекао, био је 3. децембра 1944. године, у борби против комунистичких партизана у Далмацији. Његови људи су били бројчано надјачани пет према један. Губици су били велики на обје стране. „То је била и велика побједа“, присјећао се господин Ђујић, „јер је Тито дао наређење свом генералу да ме ухвати живог. Касније је партизански генерал написао: ‘Иако смо имали најјаче снаге, Ђујић нам је измакао као риба кроз руке.’“
Како се рат завршавао, господин Ђујић се надао да ће се удружити са другим антититовским снагама како би изградио неку врсту упоришта у сјеверној Југославији. Умјесто тога, савезничке снаге су му наредиле да се преда. Његова дивизија је одведена у јужну Италију, одатле у Њемачку, а затим су се расули по европским земљама, Сједињеним Државама и Аустралији.
Господин Ђујић је боравио у Паризу од 1947. до 1949. године, а затим се преселио у Сједињене Државе, гдје је постао активан у српским емигрантским круговима и Православној цркви, иако није служио као свештеник.
Разбијеснио је дио емигрантских Срба када је подржао патријарха у Београду којег су одобрили комунисти, али је остао изразито непријатељски настројен према Титу. На крају се повукао у Сан Маркос, пишући пјесме и шале које су објављиване у Америци и Србији.
Године 1989. прогласио је Војислава Шешеља, тадашњег антикомунистичког дисидента, српским „Војводом“. Господин Шешељ је сада шеф Радикалне странке и коалициони партнер у влади предсједника Слободана Милошевића. „Био сам наиван када сам именовао Шешеља за војводу“, рекао је господин Ђујић 1998. године. „Молим свој народ да ми опрости. Највећи гробар српства је Слободан Милошевић.“
Иза њега су остали синови Синиша из Редондо Бича и Радивоје из Санта Монике; кћерка Радојка Кинач из Сан Маркоса; двије унуке и четири праунука; брат Бошко из Торанса у Калифорнији и сестра Ика Ђурић из Ескондида у Калифорнији. Његова супруга Зорка преминула је 1995. године.
Извор: Њујорк Тајмс 1999. и УСКОК – Илија Смиљанић
