Пробој Солунског фронта један је од највеличанственијих и најважнијих догађаја у српској и свјетској историји. Након вишегодишњих патњи, Албанске голготе, опоравка на Крфу i тешких рововских борби, српска војска је, заједно са савезницима, извела силујевит војни маневар који не само да је донио слободу српском народу, већ је директно убрзао слом Централних сила и окончање Првог свјетског рата.
Солунски фронт: Од „заборављеног бојишта“ до кључа свјетског мира
За разлику од Западног фронта, гдје су милиони војника годинама остајали укопани у истовјетним рововским линијама уз огромне људске жртве, Балкански односно Солунски фронт дуго је сматран споредним ратиштем. Савезничке силе, прије свега Велика Британија и дио француских војних кругова, на овај фронт гледале су са дозом резерве.
Међутим, за српски народ, српску владу на челу са Николом Пашићем и Врховну команду са регентом Александром Карађорђевићем, Солунски фронт је био једина тачка ослонца — једини пут који је водио кући.
Главнокомандујући савезничких снага на Истоку, француски генерал Луј Франше д’Епере, у сарадњи са српским генерачима и официрима, препознао је потенцијал залучајног ударца баш на мјесту гдје га непријатељ најмање очекује.
Пажљиво планирање и неочекивани правац удара
Бугарске и њемачке снаге очекивале су евентуални савезнички напад у вардарској долини, гдје је терен био далеко приступачнији. Међутим, српска и француска команда изабрале су најтежи, готово непрелазан правац — сурове и неприступачне Могланске планине (планински масив Ниџе, са врховима Добро Поље, Ветерник, Слоново уво и Козјак), на надморским висинама од преко 1.700 метара.
Да би се створили услови за напад, српски војници и инжењери су недјељама и мјесецима изводили готово невјероватне техничке подвигове:
- Инжењеријски подвиг: Преко 15.000 људи градило је путеве кроз стјеновите гудуре како би попели тешку артиљерију на планинске врхове.
- Нечујно премештање: Топови су растављани на дијелове и ручно преношени, док су точкови обавијани крпама да непријатељ не би чуо кретање војске.
Дан када су загрмјели топови
У рано јутро, након што се подигла густа планиска магла, започела је ураганска артиљеријска припрема из више стотина топовских цијеви. Преко 24 часа савезничка артиљерија је засипала бугарске и њемачке утврђене положаје.
Убрзо потом, услиједио је општи јуриш. Српска Друга армија, под командом спретног војводе Степе Степановића (у којој су се налазиле Шумадијска, Тимочка и Југословенска добровољачка дивизија), полетила је у незаустављив напад. Српски војници су се борили прса у прса, освајајући крваве планинске гребене попут Ветерника и Доброг Поља.
Након овладавања Козјаком, отворен је пут ка Вардарској долини и Прилепу.
Улога добровољаца и Срба из свих крајева
Велику снагу српској војсци, која је током ранијих година претрпјела огромне демографске губитке, донијеле су добровољачке јединице.
Десетине хиљада добровољаца стизале су са свих страна свијета — преко Русије, Сјеверног мора, Балтког мора и Атлантика, па све до Солуна. Међу њима је био велики број Срба пречана са простора Бачке, Баната, Срема, Босне и Херцеговине, Лике, Далмације, као и наших исељеника из Сједињених Америчких Држава и Јужне Америке. Њихов долазак унео је свјежу крв и огроман морал у редње српских дивизија.
Незаустављиви марш кроз Отаџбину
Када је оперисање започело, српска Прва армија, под командом војводе Петра Бојовића, преузела је сву тежину брзог напредовања.
Иако је савезничка команда у неколико наврата позивала на успоравање због заостајања пратећих јединица и евентуалне опасности по бокове, српско војно руководство и сам војвода Бојовић нису жељели да стану. Српски војник је ишао напред вођен искључиво неугасивом жељом да ослободи свој дом.
- Капитулација Бугарске: Непуне двије недјеље од почетка офанзиве, Бугарска је била принуђена на потпуну капитулацију.
- Брзина каква није виђена: Српске трупе прелазиле су у просјеку од 15 до 20 километара дневно под борбом — што је за тадашње (а и данашње) услове кретања пешадије и коњице био незамислив темпо.
- Ослобођење градова: Редом су ослобађани Скопље, Ниш, Крагујевац, све док 1. новембра Прва армија и Први батаљон под командом потпуковника Душана Симовића нису ушли у Београд.
За свега мјесец и по дана, српска војска је прешла око 700 километара од Егејског мора до Саве и Дунава.
Домино ефекат: Пад империја
Пробој Солунског фронта изазвао је директни ланчани ефекат на читав исход Великог рата:
- Из рата је прва испала Бугарска.
- Савезничке снаге су избиле према Цариграду, што је довело до капитулације Отоманског царства.
- Продор у „меки трбух“ Аустроугарске убрзао је унутрашњи распад ове двојне монархије и њену капитулацију.
- Њемачка је остала потпуно усамљена, без савезника у Европи, што ју је приморало на потписивање примирја.
Завјештање за будућност
Пробој Солунског фронта остаје симбол српске непоколебљивости, војничке честитости и огромне жртве. Српски народ је у Првом свјетском рату изгубио огроман проценат свог становништва, али је из те најтеже историјске искушења изашао уздигнуте главе, донијевши слободу себи и свим суседним народима.
Памћење на солунске јунаке није само историјска чињеница, већ моралне смернице и понос свих будућих покољења.
