Како је Милошевић у Хагу разоткрио истину о Сијековцу и разбијању СФРЈ
Анатомија дводневног унакрсног испитивања Стипе Месића: Суочавање са фактима о упаду хрватске војске у Посавину, рушењу Устава СФРЈ и политичким конструкцијама Оптужбе
Извор материјала: Званични транскрипти Међународног кривичног трибунала за бившу Југославију (МКТЈ / ICTY), септембар 2002.
Увод: Сучељавање које је обиљежило хашки процес
У септембру 2002. године, у судници Међународног кривичног трибунала у Хагу, догодило се једно од најнапетијих сучељавања у историји овог суда. На оптуженичкој клупи налазио се бивши предсједник Србије и СРЈ Слободан Милошевић, који се бранио сам, док је на мјесту кључног свједока оптужбе сједио Стипе Месић, посљедњи предсједник Предсједништва СФРЈ и тадашњи предсједник Републике Хрватске.
Оптужба је имала намјеру да преко Месићевог свједочења докаже постјање тзв. „заједничког злочиначког подухвата“ (Joint Criminal Enterprise) с циљем стварања Велике Србије. Међутим, током унакрсног испитивања, Милошевић је методично — користећи искључиво међународне изворе, западну штампу и званична војна документа Хрватске војске — преусмерио фокус на кључне чињенице које су до тада избјегаване у међународној јавности: незаконити упад регуларних војних снага Хрватске на територију БиХ, масакр српских цивила у Сијековцу у марту 1992. године, те системско уклањање Срба из уставног и друштвеног живота Хрватске.
1. Агресија на Посавину и прећуткани масакр у Сијековцу
Најдраматичнији дио унакрсног испитивања односио се на догађаје у босанскохерцеговачкој Посавини са почетка 1992. године. Милошевић је пред судским вијећем суочио Месића са чињеницом да је рат у Босни и Херцеговини започео знатно прије званичног међународног признања ове републике (април 1992), и то оружаним упадом регуларних јединица Војске Републике Хрватске.
Необориви подаци о војним јединицама
Милошевић је Месићу предочио конкретне војне извјештаје који потврђују да су у марту 1992. године ријеку Саву прешле сљедеће регуларне јединице хрватских оружаних снага:
- 108. бригада Збора народне гарде (ЗНГ) из Славонског Брода,
- 106. бригада ЗНГ из Осијека,
- 101. загребачка бригада,
- Специјална јединица „Жути мрав“ из Вуковара,
- Студентска бојна „Краљ Томислав“,
- Специјалне јединице МУП-а Републике Хрватске.
Ове јединице су заједно са домаћим паравојним хрватско-муслиманским формацијама у ноћи између 26. и 27. марта 1992. године упале у српско село Сијековац код Босанског Брода. Милошевић је на графоскоп ставио фотографије убијених српских цивила, стараца, жена и дјеце.
Слободан Милошевић:
„Да ли је вама познато да су јединице Републике Хрватске извршиле напад на општину Брод у Босни и Херцеговини 26. марта 1992. године? Ту је почињен велики злочин, масакрирано је становништво села Сијековац у општини Босански Брод. Још чак тада Босна и Херцеговина није имала ни међународно признање, значи била је у сваком погледу дио Југославије… За ово постоји комплетна документација о починиоцима.“
Месићево правдање: „Само добровољци“
Притиснут чињеницама, Месић је пред судским вијећем покушао да негира званично ангажовање Хрватске државе, тврдећи да се радило о појединцима:
Стипе Месић:
„Имао сам неколико интервенција обитељи неких војника који су ми рекли да су им дјеца отишла у Босну… Они су ми рекли да су отишли само добровољци, и то они који су рођени у Босни и Херцеговини. Друге инструменте ја нисам имао осим да се информирам…“
Милошевић је овакав одговор одмах демантовао чињеницом да читаве бригаде Збора народне гарде (ЗНГ), са комплетним наоружањем и под командантом загребачког генералног штаба, не могу бити „добровољци који самоиницијативно прелазе државну границу са тешким артиљеријским оруђем“.
2. Разбијање Устава СФРЈ и изјава у Сабору
Други кључни сегмент испитивања тицао се рушења савезне државе СФРЈ изнутра. Оптужба је Србију представљала као агресора који је разбио Југославију, док је Милошевић подсјетио суд на историјске чињенице о деловању хрватског руководства.
Чувена реченица пред Хрватским сабором
Милошевић је цитирао Месићеву чувену изјаву коју је изрекао у Хрватском сабору по повратку из Београда у децембру 1991. године, након што је напустио мјесто предсједника Предсједништва СФРЈ:
„Мислим да сам обавио задатак, Југославије више нема.“
На питање Милошевића како предсједник једне савезне државе, који се приликом преузимања дужности заклео на очување њеног уставног поретка и интегритета, може пред парламент сопствене републике са поносом изјавити да је ту државу разорио, Месић је тврдио да је то била „политичка констатација реалног стања“ јер су институције СФРЈ већ биле блокиране.
Милошевић је показао да су блокаду правили управо Месић и сецесионистичка руководства Хрватске и Словеније, који су положаје у савезним органима користили искључиво за добијање на времену како би се наоружале паравојне формације у Загребу и Љубљани.
3. Одобравање дискриминације и насиља над Србима 1990–1991.
Милошевић је током унакрсног испитивања детаљно обрадио темељне узроке сукоба у Хрватској. Он је показао да реакција српског народа у Книнској Крајини, Славонији и Посавини није била последица „пропаганде из Београда“, већ одбрамбени рефлекс на повратак усташке идеологије и директно угрожавање физичког опстанка Срба.
Цитирање међународних извора
Ампутирајући Месићеве тврдње да су Срби у Хрватској уживали сва грађанска права, Милошевић је цитирао извјештаје независних западних експерата и штампе:
- Сјузан Вудвард (Susan Woodward), научна сарадница чувеног америчког Brookings Institution, која је у књизи Balkan Tragedy описала како је Хрватска влада 1989. и 1990. омогућила талас антисрпског терора, паљење локала, отпуштање с посла због националне припадности и хапшења српских првака.
- Писање The New York Times-а из 1993. и 1997. године, гдје се отворено наводи да су хрватске власти избациле хиљаде Срба из њихових домова, уз упозорење да се „хрватски фашизам вратио са свог вјечног ловишта“.
- Хрватски лист Нови лист (од 22. јануара 2002. године), у коме је објављено да су Фрањо Туђман, Стипе Месић, Јосип Манолић и Јосип Бољковац већ 1991. године имали комплетне извјештаје о ликвидацијама српских цивила у Госпићу, Пакрачкој Пољани и Загребу (случај породице Зец), али су све прећуткивали и штитили починиоце.
4. Пад теорија о „састанцима у Београду“ и спекулацијама
Током свједочења, Месић се често позивао на тврдње својих савјетника и гласине које су наводно долазиле из Београда о састанцима српског руководства и војног врха ЈНА са циљем да се изведе војни удар и заузме Загреб.
Милошевић је прецизним постављањем питања о Уставу СФРЈ разобличио ове тврдње као чисто произвољне:
- Подсјетио је Месића на уставну одредбу да предсједници република нису били чланови Предсједништва СФРЈ нити су имали надлежност над Југословенском народном армијом,
- Показао је да је Месић, као предсједник Предсједништва СФРЈ, опструисао сваку иницијативу за мирно разрјешење кризе и да су његови наводи грађени на принципу „чуо сам од других“ уместо на директним материјалним доказима.
Закључак: Историјски значај хашког дуела
Унакрсно испитивање Стипе Месића од стране Слободана Милошевића остаје забиљежено у аналитичким аналитима Хашког трибунала као тренутак у коме је званични политички наратив о искључивој српској кривици претрпио озбиљан ударац.
Изношењем доказа о агресији регуларних хрватских снага на Сијековац и Посавину у марту 1992., Милошевић је пред међународном јавношћу доказао да је рат у БиХ подстакнут споља, уз учешће Хрватске војске, те да су Срби у БиХ и Хрватској били принуђени на оружани отпор ради сопственог биолошког опстанка.
Овај транскрипт и данас представља један од најважнијих докумената о истини о догађајима у Посавини 1992. године.
