Цинично је и парадоксално да се данас као чувари крсне славе појављују средине које су кроз историјске процесе латинизације и конфесионалне унификације често доприносиле затирању сличних локалних обичајних форми, каже Жељко Ињац.
Наставља се неизвесна потрага за гробом последњег хрватског краља и историјским траговима постојања нације која је своја идентитетска питања, уместо једноставном екскурзијом до Опленца, одлучила да решава на много тежи начин – лутајући мрачним и тешко доказивим лавиринтима „повијести”, чије толико тражено исходиште на крају неће отићи даље од очајничког прекрајања постојећих српских обичаја као својих. Mинистарство културе и медија Хрватске донело је 20. априла одлуку којом крсну славу проглашавају својим културним добром. У документу се наводи да слава, крсница, крсна слава или крсно име, представља прославу „обитељског” свеца заштитника, што је вишевековна традиција католика настањених у долини реке Неретве.
Тамошње породице, према тумачењу хрватског министарства, окупљају се на дан одређеног свеца у обреду који подразумева паљење свеће, молитву, жито и вино и потом ломљење погаче, а пре тога присуствовање миси у цркви. Обичај је идентичан јединственом обележавању славе у српском народу, који је Унеско 2014. године уписао као на Репрезентативну листу нематеријалног наслеђа човечанства. Хрватско министарство дефинише овај обичај као део традиције православног и дела католичког становништва југоисточне Европе без помена националних одредница.
„Хрвати из долине Неретве који су славили крсну славу су покатоличени православни Срби за време бискупа мостарско-дувањског и ватиканског апостолског викара за Херцеговину Паскала Буцоњића, иначе пријатеља Еугена Кватерника и Фрање Рачког. Бискуп Буцоњић, иако пореклом Србин, био је присталица идеологије хрватства у оквиру Аустроугарске монархије. Буцоњић је завршио фрањевачку школу у Ферари, филозофију и теологију. Потом је у Болоњи положио за професора. Предавао је у Риму, одакле га шаљу у родну Херцеговину са добром материјалном потпором. У исто време Босну и Херцеговину потресају међумуслимански сукоби и потом долази до анексије од стране Аустрије”, објашњава саговорник „Политике”, верски аналитичар Жељко Ињац.
