На данашњи дан 1992. год. у Приједору је почео тзв. осмодневни рат. Тог дана у Хамбаринском пољу муслиманске снаге под командом бившег полицајца Азиза Алишковића око 17.30 заустављају ауто марке „Голф“ у којем су се налазили резервни војници који су кренули својим кућама у насеље Љубија. Усљед препирке долази до пуцњаве са пункта из митраљеза М-53, при чему долази до погибије војника Раде Лукића и Раде Милојице, док су Синиша М, Миле М, Недељко А, Р. Милојица и Миленко Л. тешко рањени.
Послије овог инцидента услиједио је ултиматум да се преда наоружање и група Азиза А. до 12 часова 23.5. у касарну на Уријама, или ће у противном бити извршена војно-полицијска акција претреса терена и ликвидација поменуте групе. Сљедећег дана на Радио Приједору сваког сата понављано је саопштење да се врати наоружање и група преда. Друга страна не прихвата ултиматум и групише се око дома и „Коцке“, тј. на самом улазу у насеље. У помоћ стижу групе са Курева и шуме Пањика под вођством Славка Ећимовића.
У 13 часова креће артиљеријска припрема са положаја на Уријама, Карана и Топића брда. У 15.30 према Хамбаринама креће пјешадија еквивалента 800–850 војника уз помоћ два тенка и једног лакшег борбеног возила. На улазу у насеље долази до жестоког обрачуна који је потрајао до вечерњих сати када је отпор сломљен и на дом у Хамбаринама постављена застава са четири С. Тиме је успостављен слободан путни правац према Љескарама и Љубији.
У овој борби српске снаге имале су двоје рањених, док се муслиманске снаге повлаче у дубину шума према Куреву и другим муслиманским насељеним мјестима на лијевој обали Сане, одакле ће се прегруписати и 30.5. извести напад на Приједор.
Ради Милојици и Ради Лукићу вјечна слава, а нама у памет да никада не престанемо причати истину о овим храбрим људима и догађајима прољећа и љета 1992. године у Приједору.
