Кроз прозор аута гледао сам блиставу у зеленилу, Посавину окупану јаком мајском кишом. Из Новог Сада путовали смо са два аута на прославу дана 2. Посавске бригаде, доста запостављене у медијима а опет са огромним значајем за стварање и функционисање Републике Српске и њене јуначке војске.
О настанку 2. Посавске знао сам из проучавања доступне документације, видео материјала али најинтересантнији подаци се увек сазнају од директних учесника и људи који су учествовали у њеном стварању и били део ње. Срећом за пријатеља имам 7 пута рањаваног официра који је још као попторучник учествовао у прављењу костура те бригаде као и организовању одбране тог краја заједно са колегама са којима смо путовали Суботином, Секулићем, Сотком, Грбићем…
За разлику од огромног дела виших официра ЈНА , ти људи тада капетани, поручници, потпоручници су правилно проценили ситуацију, увидели и дошли до података какав се покољ Срба спрема у том рејону и огромним трудом, радом, залагањем кренули да заједно са локалним становништвом организују одбрану и формирају јединице, обучавају и наоружавају народ. Обука се импровизовала, уз мноштво потешкоћа, али уз слогу и неприкосновен елан и морал у припреми борбе за опстанак. Оно о чему су са посебним ентузијазмом и љубављу причали то је о становништву Шамачког краја (нарочито Обудоваца).
„Ти, друже, такву љубав према војсци , гостољубивост, патриотизам, веруј ми не можеш ни да замислиш“- сви ми као један рекоше.
Уз пут нам се придружио и Миле Шушљик , легендарни јунак и командант “ Орлова са Грмеча“ који је такође кренуо као гост. Миле је онај тип човека који мало прича, пуно каже а највише уради. Што га човек више упознаје, све га више цени и све му је дражи…
Кроз тенкопроходну, плодну равницу дођосмо до Обудоваца- места где је кренула клица одбране Шамачког краја. Наши домаћини на челу са Петком Бијелићем и Радованом Зорановићем – били су мотори организације логистике и одбране како за време рата тако и за време јубилеја.
Лепо је било видети старе ратне другове, саборце из најтежих дана како се грле и љубе доказујући да су године само број и да су пријатељства из рата и муке она најчвршћа. Поред ветерана ВРС дошли су и војници, тадашњи рочници из Београда, Зрењанина, Зворника…
Поштовање које су војници показивали према старешинама, старешине према војницима домаћини и гости, бивши ратни другови – говори само за себе. И какви су били војници и какве су биле старешине. Ако једна слика вреди хиљаду речи- ова заслужује бар пар хиљада. Милош, мој друг са којим сам дошао, и ја гледали смо ту сцену са дивљењем.
Као гости дошли су чувени „Вукови са Вучјака“ , Мико Шикарац и Јанша- борац кога су песме опевале још за време рата и пробијања Коридора. После евоцирања успомена, ратног пута и полагања венаца кренусмо из Обудоваца (места где су после Протине буне 1858.Османлије убиле 800 сељака , које је пружало чврст отпор усташама у Другом светском и у ком је у последњем рату настао чувени Специјални батаљон Обудовац 28.04.1992.) кренусмо за Шамац.
„Смем ли паркирати овде госпођо?“ упита Миле Шушљик жену која је исто кренула на прославу. „Слободно паркирај и не брини. Да није вас бораца и војске били бисмо поклани и под земљом одавно“.
Мноштво света и бораца се упркос киши окупило на свечаности. Ветерани ВРС, ЈСО , поносни „Прагаши“, Четници, државни званичници, бројни гости, …Премијер Српске је поред осталих одржао леп говор. Ретко је видети кад је макар на неколико сати, политика ишчезла из живота Срба и сви као један сложно одали пошту, положили венце и уз трпезу евоцирали успомене из рата. До касно смо остали причајући. Упознао сам дивне људе – очврсле у муци, гостољубиве, веселе, вредне, којима су Српска и Србија светиње.
Препун утисака, у опуштеној атмосфери, слушајићи искуства бивших ратника, догађаје какве само ратна срећа и несрећа могу произвести, као из каквих руских филмова у меморију ће ми остати залепљено пар сцена. Два, види се добра другара, који су својим изврсним и специфичним хумором дизали ионако добро расположење, оба без ноге тј са протезама, својим шалама бацили су ме у размишљање после. „Да сам знао да је оволика инвалиднина , стао бих на „паштету“ још 1988. и пре рата!“. “ Гледај шта је прави ТРОНОЖАЦ? “ показа ми слику 3 вештачке ноге тј протезе поређане у троугао. И у смех…
Није било премеравања ко је где и колико ратовао – знају они најбоље између себе ко колико вреди, нарочито јер је тај крај био у тзв „сендвичу“ – од горе неколико потпуно опремљених и попуњених елитних бригада хрватске војске напада а од доле тј јужно хрватско- муслиманске јединице у покушају да пробију линије и споје се и направе зулум као у Оџаку.
У посавини су у Другом светском рату била најљућа усташка гнезда а последња битка Другог светског рата у Европи била је битка за Оџак. Судбину Оџака су избегли својим отпором и пробојем Коридора Живота. 7000 Бораца држало је линију преко 140 км, преко 420 погинулих бригаде. Бројке све говоре.
Како је текла ноћ, текла је и прича. Један кршни борац, врхунски „прагаш“ и ја смо се сложили како оруђу М53/59 чувеној „Праги“ треба подићи споменик у Српској. Када смо кренули лила је јака киша. Један борац инвалид са којим сам се посебно распричао а који је био са двоје дивне и ретко лепо васпитане деце тј младих људи, изашао је за нама и дуго махао руком, киснући, на којој је фалило неколико прстију, посађених у рату у свету српску земљу. Никада нећу заборавити ту сцену.
Пријатељ Теги (човек о коме ћу кад дође прилика тек писати ) рече ми: „И, јесам ли био у праву када сам ти причао о народу овде?!“.
„И више него у праву пријатељу. Овде су војска и народ једно. Земља, људи, град, село – све је 2. Посавска бригада!“.
-„Кад су нас, младе официре оставили на цедилу, ови из разноразних ЈНА команди, они , народ, су нам хранили породице и водили рачуна о нама. Сви смо били једно! “ рече.
Ма колико ми галамили о љубави према Отаџбини, та се љубав ретко уздиже изнад самољубља – тог најпритемнијег егоизма. Овде су људи то постигли. Ми смо весео народ са тужном историјом… Дуго смо Милош и ја уз пут сумирали утиске…Кад стигох у стан, укључих по навици тв. Вести су таман почињале а усхићена водитељка је еуфорично саопштила главну вест: Бугарска је победила на Евровизији. Онда ред вести о политичкој кризи, аферама, Иранској кризи итд
Једна од најбољих прича мог омиљеног стрип јунака Загора носи име „Демони Лудила “ и прича је о паралелним универзумима и више различитих димензија. Можда у некој другој димензији , демони политичког лудила не владају Србима и вести почињу са: „Борци и народ су обележили….“
Схватио сам, видео и чуо, да Србију народ из Републике Српске гледа као на сунце које је извор живота. Добрим делом, срећом или на жалост, не виде да је део тог Сунца заклонио мрачан облак који је сачињен од људског корова који српску земљу преко Дрине , прекопану гробовима који су је у крви стварали да би преживели, погрдно називају Републиком Шумском.
Треба што више писати о тој борби да би се тај црни облак смањио и развејао.
Но како рече Петар Кочић:
„Ко искрено љуби слободу и Отаџбину, слободан је и неустрашив као Бог, а презрен и гладан као пас!“
