Прије 26 година, 17. априла 1999. године, у 21 сат и 45 минута, током 25. дана НАТО бомбардовања тадашње Савезне Републике Југославије, гелер бомбе пао је на породичну кућу у београдском насељу Батајница, у улици Димитрија Лазарева Раше.
Тај тренутак заувијек је подијелио историју породице Ракић на „прије“ и „послије“.
Те вечери, Милица је, као и свако вече, требало да оде на спавање. Њена мајка Душица одвела ју је у купатило, гдје ју је оставила на тренутак на ноши како би припремила креветац за њен миран сан. У тим последњим секундама њеног живота, изнад Батајнице су крстарили НАТО авиони. Бомба испуштена са једног од њих погодила је близину, а њени гелери пробили су прозорско стакло и зидове куће. Док је мајка спремала кревет, у купатилу је одјекнула експлозија.
Отац Жарко, чујући стравичну детонацију, потрчао је ка купатилу. Затекао је призор који се никада не може заборавити – Милица је лежала на поду, у локви крви. Иако је више вјеровао него што је знао, узео је своје беживотно дијете у наручје и одвезао га до Земунске болнице, гдје су љекари могли само да констатују најгоре.
Жарко Ракић годинама касније свједочи да је и тада, носећи је, вјеровао да ће његово дијете преживјети, у оној безусловној људској нади која се рађа у најмрачнијим тренуцима.
Споменик који свједочи
У знак сјећања на Милицу и сву невино страдалу дјецу током 78 дана НАТО агресије, у којој је животе изгубило око 2.500 цивила, међу њима 79-оро дјеце, 24. марта 2000. године на Ташмајдану је подигнут споменик. На мермерном постољу, изнад бронзане бисте дјевојчице, уклесана је потресна порука на српском и енглеском: „Били смо само дјеца”. Иако је овај вјековити знак опомене три пута скрнављен, породица Ракић, која живи са незацјељивом раном и болом који, како кажу, „расте са њима“, и даље чека да неко коначно изговори оне ријечи: „Ово је злочин“.

































