Посљедњи велики аутобиографски интервју првог руског предсједника Бориса Јељцина и свједочења његове породице откривају невјероватне детаље из његовог живота: од гладног дјетињства у уралском бараку са козом, преко бруталног сукоба са Горбачовим и комунистичком машинеријом, па све до тајне операције подношења оставке у посљедњим минутима 1999. године.
„Дао им је слободу, а онда се сва та слобода обрушила на њега”, ријечи су којима пријатељи и сарадници описују Бориса Николајевича Јељцина, фигуру која је обиљежила крај 20. вијека. Кроз архивске разговоре и породичне успомене, пред нама се осликава портрет човјека који је био вођен снажним, готово сулудим осјећајем личне мисије.
Дјетињство на земљаном поду и уралска челична воља
Борис Јељцин је био дијете уралског крша и сиромаштва. Његово дјетињство одиграло се у Свердловску (данашњем Јекатеринбургу), у старом дрвеном бараку са земљаним подом.
„Моје најраније сјећање је константан осјећај глади. Стално вам се једе, годинама. Сјећам се мајке како сијече тањушне комадиће хљеба, величине пола прста, дијели их нама петоро, а себи оставља најмањи”, присјећао се Јељцин кроз сузе.
У тој једној собици, поред петочлане породице, током хладних ратних зима живјела је и коза. Она их је, како каже, спасила дајући литар млијека дневно за дјецу. Тај барак, гдје су преграде међу породицама биле толико танке да је цијели комшилук чуо сваку препирку или пуштање патефона, касније ће га мотивисати да као секретар обкома за само годину дана потпуно расели свердловске бараке и људима обезбиједи праве станове.
Његов карактер калио се у екстремним ситуацијама. Као младић је водио групу пријатеља на излет у шуму, гдје су се изгубили и обољели од бруталног облика трбушног тифуса. Данима су плутали чамцем полусвјесни са температуром преко 40, док Јељцин, прикупљајући посљедње атоме снаге, није угледао часове на мосту и извукао их на сигурно прије него што се онесвијестио. Касније је, као млади инжењер на градилишту, ушао у сукоб са затвореницима одбивши да им потпише лажне надуване норме. Један од њих, осуђени убица, упао је у његову канцеларију са подигнутом сјекиром у руци:
„Изскочио сам и викнуо из свег гласа, а глас ми је био јак: ‘Марш напоље!’ Човјек се збунио, спустио сјекиру и тихо изашао. То је било невјероватно.”
Дан када је тишина убијала: Сукоб са Горбачовим и изгнанство
За Јељцина је преломна била 1987. година. Његово писмо Михаилу Горбачову и легендарни говор на Пленуму против партијске бирократије и чинопоклоњења изазвали су невиђен земљотрес унутар КПСС-а. Тада је прекршен највећи табу – јавна критика генералног секретара. Услиједило је брутално партијско „стријељање”. Један по један, партијски другови су излазили за говорницу и бацали дрвље и камење на човјека који се усудио да каже истину. Након тога, услиједила је „партијска тишина”.
„Када би у партијској палата наступила пауза, ја бих изашао у вестибил, а око мене би се створио празан простор, мртав круг. Нико није смио да ми приђе, нико да ме погледа у очи. То је био страшан шок”, говорио је Јељцин.
Пао је у болничку постељу под страшним нервним и физичким притиском. Његова супруга Наина се сјећа како су већ правили планове да се врате на Урал, свјесни да ће их партија потпуно уништити. Сама Наина је била спремна радити као чистачица како би прехранила породицу. Међутим, прије Пленума на коме је смјењен са мјеста шефа московске партије, Јељцина су практично полуживог довукли из болнице, претходно га „надопинговавни” јаким седативима (седуксеном). Био је у потпуној прострацији, једва говорећи. Горбачов му је тада хладно саопштио: „Више те у политику нећу пустити!”
Проход побједника: Напуштање Комунистичке партије уживо на ТВ-у
Али народ је тражио Јељцина. Његов повратак 1989. године на изборима за Свесавезни конгрес у Москви био је историјски тријумф. Кампања је била сурова, просторије су биле миниране провокацијама КГБ-а и партијских апаратчика, али је Јељцин на крају освојио готово 90% гласова Москвљана.
Кулминација његовог раскида са прошлошћу одиграла се на 28. конгресу КПСС-а у јулу 1990. године. Јељцин је изашао за говорницу, хладно саопштио да истиче из партије како би служио свим грађанима, вратио своју партијску књижицу, окренуо леђа Горбачову и кренуо ка излазу кроз огромну салу.
„Морамо бити захвални камерману и режисеру преноса који нису прекинули тај кадар. Он је ходао сам, кроз звиждуке, аплаузе и шокиране погледе 5.000 делегата. Сваким кораком који је правио, буквално је газио и уништавао ту партијску немезис која је деценијама држала земљу у челичном стиску”, описују свједоци тај тренутак.
Пуч 1991. и драма око панцира: Како је преживјела породица
Када је у августу 1991. године почео војни пуч против Горбачова, а лебедово језеро се непрестано вртило на свим ТВ каналима, Јељцин је донио хитну одлуку да иде право у Бијели дом (сједиште руског парламента) како би повео отпор. Његова кћерка Татјана емотивно се присјећа тренутка када су му у кући облачили тешки панцирни прслук под кошуљу:
„Испраћаш оца, а у грлу ти стоји кнедла јер схваташ да иде у апсолутну неизвјесност која је смртоносно опасна. Мој старији син Борис ме је у том тренутку питао: ‘Мама, хоће ли нам пуцати право у главу?’ Морали смо да побјегнемо у стан на Бјелоруској станици и да се кријемо од тенкова, да не прилазимо прозорима. Био је то незамислив страх.”
Ипак, Јељцинова сулуда храброст и спремност да се попне на тенк и обрати масама преломили су историју. Када је све прошло, његов тадашњи пријатељ, француски предсједник Франсоа Митеран, назвао га је и рекао: „Борисе, морате издржати, ви представљате слободу.”
Горке реформе и највећа тајна: Срећан Нови 2000.
Јељцин је преузео Русију која је била на ивици глади, са празом државном благајном, 60% изношеном индустријском опремом и потпуно урушеном економијом. Био је свјестан да ће реформе које спроводи Гајдарова влада бити изузетно болне за обичан народ.
„Знао је да ће му рејтинг пасти испод нуле. Спавао је једва четири сата дневно, а и тада се будио на сваких пола сата да запише идеје. Ноћу би анализирао шта је урађено, записивао предлоге… Ујутру би пола тога била глупост, али пола су биле спасоносне идеје”, причали су његови блиски сарадници.
Његова породица свједочи да су посљедње године његовог владања биле мучење због нарушеног здравља. Имао је неколико тешких инфарката, од којих један у самом финишу драматичне предсједничке кампање 1996. године, што је кривено од јавности.
И зато је његова одлука да се повуче 31. децембра 1999. године била најбоље чувана тајна Русије. Направио је праву „детективску причу”. Дан раније је снимио уобичајену новогодишњу поруку, а онда ујутру рекао телевизијској екипи да му је глас био сувише храпав и да све морају снимити поново. Тек тада је изговорио легендарне ријечи: „Ја одлазим… Тражим од вас опроштај.”
Његова супруга Наина описује невјероватно олакшање које је породица осјетила тог дана:
„Када ми је рекао да подноси оставку, пала сам му у загрљај плачући од среће и вичући: ‘Боже, каква срећа!’ Кући је дошао око пет поподне, ужасно уморан, и рекао нам: ‘Спремајте се за Нову годину, ја идем да одспавам.’ Лице му је било невјероватно спокојно. Била је то наша најсрећнија, најлакша и најрадоснија Нова година.”
Борис Јељцин је остатак живота провео у миру, уживајући у породици, музици и књигама, држећи своју Наину за руку до посљедњег дана. Отишао је у историју као човјек кризе, реформатор и рушитељ, оставивши иза себе Русију која је кренула потпуно новим и неистраженим путем.
