Кроз серијал невероватних, готово филмских анегдота, српски интелектуалац, оријенталиста, академик и дугогодишњег дипломата, професор др Дарко Танасковић, отвара прозор у један потпуно другачији свет – онај у којем се висока политика преплиће са језичким домишљатостима, неочекиваним сусретима и тајнама које се крију иза затворених врата.
Ево неколико најзанимљивијих прича из његовог богатог живота које расветљавају како познавање језика, културе и психологије једног народа отвара врата која политички притисци не могу да развале.
1. „Млади инжењер“ у Крушику: Први сусрет са обавештајним радом
Као свеже магистрирани асистент оријенталне филологије који је одлично говорио арапски, Дарко Танасковић је служио војни рок у Ваљеву. У то време, ваљевска наменска индустрија „Крушик“ била је гигант који је извозио оружје широм несврстаног света.
Када би долазиле арапске војне делегације, безбедносне службе су дошле на генијалну идеју: обукли би младог војника Танасковића у цивилно одело и представили га странцима као „младог инжењера“ који им је на услузи. Потпуно несвесни да неко разуме њихов језик, арапски официри су пред њим потпуно отворено коментарисали робу (нпр. „Ово нам је добро за југ“ или „Код Кинеза је ово јефтиније“). Након што би гости отишли, млади „инжењер“ би одмах реферисао војним безбедњацима, који су из тих наизглед обичних коментара извлачили врхунске војно-економске податке.
2. Дан када је Тито „метлом потерао“ функционере због језика
Једна од најневероватнијих прича води нас на Брионе, непосредно након што је Танасковић дипломирао арапски и турски језик. У посету Јосипу Брозу Титу долазио је тадашњи турски премијер Сулејман Демирел. Протокол је направио огроман пропуст – за супругу турског премијера и Јованку Броз обезбеђени су преводиоци који су једва говорили и српски и турски.
У паници, организатори су буквално натерали младог Танасковића да ускаче у преводилачку столицу, позајмивши му кошуљу и кравату од шефа протокола. Када је Тито у шпалиру приметио ново лице, пришао му је и сазнао да је Танасковић Југословен који је турски научио у Београду. Одушевљен, Броз се окренуо својим сарадницима и тадашњем министру спољних послова Мирку Тепавцу, па пред свима викнуо:
„Браво, млади човјече! Видите, треба учити језике… ови овдје не знају ништа! Ви их морате свеједно метлом потјерати!“
Током те посете, Тито је Тепавцу упутио и лекцију коју је Танасковић запамтио за цео живот:
„Дипломација се прави у заходу (тоалету). Идеш у New York, уђеш у захoд, тамо ти је колега министар. Како ћеш с њим разговарати кад не знаш језик? Не може преводилац ићи с тобом у мушки захoд!“
3. Амбасадор под бомбама: Како разговарати са непријатељем?
Професор Танасковић је у јеку рата у Босни и Херцеговини и под најтежим санкцијама прихватио дужност амбасадора у Турској. Већ прве вечери када је дошао кући да прослави именовање, на дневнику је објављена вест: Под аутомобил првог секретара наше амбасаде у Анкари подметнута је бомба и возило је одлетело у ваздух! Ипак, одлучио је да оде.
Најтежи тренуци уследили су током НАТО бомбардовања Србије, када је Турска активно учествовала са својим авионима. Танасковић описује психологију високе дипломатије кроз разговоре у турском министарству док су падале бомбе на Београд. Двојица угледних турских дипломата тада су му отворено рекла:
„Господине амбасадоре, ми знамо како се осећате. Немојте се трудити да будете љубазни. Знамо да нас мрзите, као што бисмо и ми вас да ви бомбардујете Турску. Али вас молимо, кад се вратите у земљу, објасните свом народу да за ово не треба да се љутите на нас Турке више него на друге, ми једноставно морамо да учествујемо.“
Из овог искуства, професор објашњава и занимљив феномен – зашто Срби лакше праштају и брже проналазе заједнички језик са Турцима него са неким ближим суседима. Векови заједничког живота створили су оно што он назива „интегрални оријентализам“ у нашој култури (од бурека и музике, па до сличне психологије на пијаци и улици).
4. Лингвистички трик који је одушевио премијера Турске
Када је Неџметин Ербакан постао први исламистички премијер модерне Турске, десио се дипломатски пријем за Нову годину. Танасковић је у реду за честитање тактички пришао Ербакану, представио се као амбасадор Југославије и рекао му да му је изузетно драго што је он премијер.
Ербакан се изненадио и упитао зашто би то једном српском/југословенском амбасадору било драго. Танасковић му је одговорио: „Разлог није политички, него филолошки.“ Објаснио му је, као лингвиста, да Ербакан говори савршеним турским језиком који балансира између вештачког, пуристичког „новотурског“ и језика којим заиста говори народ у чаршији. Ербакан је био толико фасциниран овом анализом да су у салу код председника ушли у срдачном, насмејаном разговору, што су забележиле све камере, изазивајући потпуну пометњу и мистификацију у дипломатском кору око тога шта се то заправо кува иза кулиса.
5. Преживети државни удар за порцију бурека
Током покушаја војног удара у Турској, Танасковић се нашао у Истанбулу као шеф делегације при УНЕСКО-у. Док су стране дипломате у паници плаћале хиљаде евра за авионске карте да побегну из земље, српска делегација је остала смирена.
Око три сата ујутру, из Београда су затражили хитну процену ситуације. Док су светски медији јављали о паду власти, Танасковић је на основу одличног познавања турског менталитета колегама кратко рекао: „Мој утисак је да ће их председник све похапсити до ујутру.“ Тако је и било. Већ следећег јутра у десет сати, један од његових пријатеља је опуштено отишао на ћошак по бурек – јер бурегџиница је већ радила. „То је Турска,“ објашњава професор кроз смех, указујући на специфичну животну динамику која не престаје ни у највећим кризама.
6. Три тајна питања папе Јована Павла II
Као амбасадор при Светој столици, Танасковић је имао прилику за дужи разговор са папом Јованом Павлом II, који је тада већ био тешко болестан. Иако физички слаб, папа је кроз три конкретна питања показао невероватну менталну свежину:
- О Албанцима: Занимало га је да ли код Албанаца примарни идентитет одређује нација или религија (Танасковић је одговорио да је то нација, са чиме се папа согласио).
- О Слободану Милошевићу: Након што му је Танасковић рекао да је Милошевић у Хагу, папа је изговорио нешто потпуно неочекивано за западни контекст: „Председник на суду… то није добро. Не може један људски суд да одлучује о таквим стварима, ту је потребно праштање и помирење, а не одмазда.“ (Ватикан је, иначе, системски одбијао сарадњу са Хашким трибуналом).
- О маршалу Титу: Папа је отворено рекао Танасковићу: „Не може се порећи да је Броз био јако способан човек… Он је више пута био овде код нас.“ Ова изјава је занимљива јер у званичној историографији постоји податак о само једној званичној посети Тита Ватикану, док документи о осталим евентуалним сусретима и даље представљају строго чувану тајну како у Италији, тако и у Москви.
