Филмски и телевизијски редитељ Живко Николић оставио је дубок и неизбрисив траг у југословенској, али и европској кинематографији. Његово дело, познато и ван граница нашег говорног подручја, сврстало га је међу класике још за живота, док га критика памти као једног од најсамосвојнијих и најоригиналнијих аутора са ових простора.
Завичај као стваралачки печат
Био је дубоко везан за Црну Гору, њене људе, обичаје и традицију. Садашњим и будућим генерацијама оставио је аутентичну слику руралног менталитета, а сам је истицао да ван завичаја и онога што носи у себи не би могао стваралачки да функционише.
Рођен у Озринићима код Никшића, похађао је Уметничку школу у Херцег Новом, а потом Академију за позориште, филм, радио и телевизију у Београду. Иако је уписао глуму, читавог живота посветио се режији. На његов визуелни израз велики утицај имали су Петар Лубарда – кроз претварање амбијента у симбол – и Рембрант, због специфичног осећаја за драматику унутар слике.
Борба за истину и сукоб са естаблишментом
Николић је био храбар стваралац и честа мета тадашњег политичког естаблишмента. Нападали су га они који су желели да сачувају лажну представу о друштву, коју је он вешто рушио у својим филмовима. Вођен потребом за лепотом истине, тврдио је да је откривање истине заправо додир са лепотом.
У центру његовог опуса увек се налазио „мали човјек“. Веровао је да су такве судбине непосредније и ближе стварности, наглашавајући да су „велики људи“ често само фикција створена из потребе оних малих.
Најзначајнија остварења и признања
Његов опус обухвата нека од најважнијих остварења домаће кинематографије:
- Играни филмови: „Бештије“, „Јована Лукина“, „Смрт господина Голуже“, „Чудо невиђено“, „Лепота порока“, „У име народа“ и „Искушавање ђавола“.
- Краткометражни и документарни филмови: „Ждрело“, „Баук“, „Марко Петров“, „Прозор“ и „Биљег“.
- Телевизијске серије: „Ђекна још није умрла, а кад ће, не зна се“ и „Ориђинали“.
За свој рад одликован је бројним признањима, међу којима су Тринадсетојулска награда, Златна медаља (1976. и 1981), Сребрна медаља (1972. и 1974), Сребрни змај (1975), Сребрна награда (1984), као и Повеља за животно дело.
Живко Николић је сахрањен у родним Озринићима, остављајући за собом фасцинантну филмску заоставштину исткану од митова, ритуала и сурове истине о људској природи.
