Како је могуће да пјесме једног естрадног умјетника у јавности имају већу тежину од вишедеценијског научног рада? Славни историчар проф. др Невен Будак, у свом гостовању на телевизији Н1, дубоко је заронио у старију хрватску историју и отворено проговорио о томе како су романтичарски митови из 19. вијека потпуно замијенили историјске чињенице, те зашто нам омладина данас историју учи на концертима и улици, умјесто у школским клупама.
Када се у јавном простору помене старија историја на овим просторима, граница између научно доказаног и чисте митологије постаје невјероватно танка. То се најбоље види кроз опус Марка Перковића Томпсона, чије се пјесме и иконографија у великој мјери ослањају на историјске мотиве. Међутим, колико у свему томе има истине? Према ријечима професора Будака, научни резултати изузетно споро допиру до јавности, док се слика створена у 19. вијеку – времену романтичарских националних покрета – и даље упорно перпетуира кроз породична предања и естраду.
Сеоба у 7. вијеку је чист мит: Хрвати су стигли знатно касније!
Једна од првих великих заблуда коју историчари већ годинама покушавају исправити јесте вријеме досељавања Хрвата на ове просторе. Иако се у народу и старим уџбеницима упорно понавља прича о великој сеоби у 7. вијеку, Будак истиче да модерни научни консензус говори нешто сасвим друго – Хрвати су се на ове просторе заправо доселили тек крајем 8. вијека.
Слична ситуација је и са овогодишњом прославом 1100. годишњице Хрватског краљевства, која се одржава под покровитељством највиших државних институција, укључујући и Хрватски сабор. Професор Будак отворено наглашава да је ова прослава у потпуности заснована на митологији. Научни скупови који се организују тим поводом додуше промовишу науку, али имају минималан одјек у јавности у поређењу са политичким и умјетничким манифестацијама које додатно учвршћују старе митове.
Краљ Томислав: Да ли је уопште крунисан?
Краљ Томислав је једна од централних фигура историјске митологије, али шта о њему заправо кажу оскудни сачувани извори? Поуздано се зна да је владао у периоду око 914. до 925. године (не зна се тачно када је почео, нити када је завршио владавину), да је првобитно носио титулу кнеза или војводе (dux), те да га је папа Јован X у једном писму ословио титулом краља (rex). Такође је познато да је у његово вријеме однијета велика побједа над Бугарима.
Међутим, свједочанства о било каквој формалној крунидби – нема! Будак објашњава да је крунидба у раном средњем вијеку морала бити резултат акције неког надређеног политичког средишта (попут царства на Истоку или Западу, или касније папе), те да нико није могао тек тако сам себи ставити круну на главу. С те тачке гледишта, знатно бољи кандидат за првог стварно крунисаног краља је Стјепан Држислав, који је владао четрдесетак година касније и који је из Византије званично добио краљевске инсигније. (Занимљивост: Само име „Стјепан“ на грчком језику значи „овјенчан“ или „крунисан“, што јасно указује на његов стварни статус).
Звонимирова клетва и мит о вјечитој издаји
Томпсонова пјесма „Клетва краља Звонимира“ спада у саме врхунце његове поетике, преносећи драматичну причу о томе како су Хрвати убили свог краља јер их је желио повести у крсташки рат, након чега их је он на самрти проклео да „никада више немају владара од свог језика“.
Научне чињенице, међутим, поново кваре добру причу. Извори настали непосредно након Звонимирове смрти (1089. године) уопште не помињу никакво убиство ни насилну смрт. Тек извори из 14. вијека – настали скоро 300 година касније – први пут уводе причу о убиству на сабору код Книна и страшној клетви.
Професор Будак објашњава да је овај мит измишљен знатно касније како би се народу лакше објаснило зашто Хрвати више немају владаре сопствене крви, већ се налазе под угарском круном. Поред тога, мотив „издаје“ и „Јудиних шкуда“ који се провлачи кроз пјесму је историјски контрадикторан. Ако је вјеровати самом миту о клетви, против Звонимира нису устали никакви скривени издајници, већ цјелокупни сабор племића и ратника који једноставно нису жељели да гину у далекој земљи за туђе интересе.
Шокантна истина о Зринском и Франкопану: Нудили се турском султану?
Још један историјски догађај који заузима важно мјесто у родољубивом наративу јесте урота Зрински-Франкопан. Иницирани патриотским заносом, они су у јавности запамћени као трагични хероји и борци за независност. Али, шта се крије иза кулиса овог сукоба са хабзбуршким двором?
Будак открива детаље који се у јавности готово редовно прећуткују. Петар Зрински и Фран Крсто Франкопан (обојица убијеђени католици, а не протестанти како се понекад погрешно мисли) у уроту су кренули првенствено због личног и сталешког незадовољства. Били су огорчени јер је цар склопио мир са Турцима у тренутку када су они вјеровали да могу кремнути у офанзиву, али и због тога што су уносне војничке положаје на Војној граници добијали њемачки официри умјесто њих.
Оно што баца потпуно ново свјетло на цијелу „патриотску“ причу јесте историјска чињеница да је Петар Зрински нудио турском султану да пређе на његову страну и призна врховну власт Отоманског царства, под условом да га султан постави за владара Хрватске. Овај дио сарадње са дојучерашњим заклетим непријатељима се у националним митовима намјерно и систематски брише.
Школски систем је заказао: Омладина учи историју на улици и концертима
На питање како је могуће да поред толико научних доказа митови и даље владају јавним простором, професор Будак упире прст у катастрофалан школски систем. Доказ за то су, како наводи, управо млади људи на Томпсоновим концертима који узвикују спорне десничарске поздраве, потпуно несвјесни њихове стварне историјске позадине и злочина који иза њих стоје.
„Наш школски систем, упркос свим реформама, затрпава дјецу безбројним небитним подацима од праисторије и Месопотамије до данас. Све се своди на пуко бубање чињеница које се забораве два дана након оцјене”, критичан је Будак.
Умјесто тога, рјешење је у тематском приступу гдје би се током полугодишта детаљно обрађивале двије или три кључне теме, кроз дискусије, истраживачки рад и критичко мишљење. Нажалост, пошто школа не нуди адекватне одговоре, млади људи своју слику о прошлости граде на ономе што чују на улици, концертима, у породици или у цркви.
Све док се историја буде користила као естрадни и политички декор, а не као научна дисциплина која нас учи критичком размишљању, живјећемо у оковима романтичарских лажи из 19. вијека. А истина је, као што то често бива, много сложенија и далеко занимљивија од сваког мита.
Изворник: Интервју са историчарем Невеном Будаком, Н1 телевизија
