У Добоју су обиљежене 34 године од Петровданске битке, у којој је Војска Републике Српске (ВРС) одбила офанзиву муслиманско-хрватских снага које су намјеравале да војно споје зенички и тузлански корпус и тако доврше етничко чишћење српског становништва са тог подручја.
Некадашњи командант Првог батаљона Добојске бригаде ВРС Димшо Живановић рекао је новинарима да је Петровданска битка вођена 12. јула 1992. године од приградског насеља Вила до Путниковог брда и да су јаке муслиманско-хрватске непријатељске снаге рачунале да је пажња бранилаца ослабљена због вјерског празника.
Он је истакао да је непријатељ ову операцију веома добро организовао, с обзиром на јачину напада и тајност припрема, те да су, према каснијим сазнањима, били ангажовани и хрватски медији који су требали да сниме освајање Добоја, што се, захваљујући упорности бранилаца, није догодило.
„Напад је почео у 12.00 часова, а претходила му је артиљеријска паљба“, испричао је Живановић и додао да од гранатирања нису били поштеђени ни цивилни циљеви у граду.
Он је подсјетио да су током првог дана битке за одбрану града погинула 34 српска борца и припадника полиције, док је више од 76 лица рањено.
Живановић је навео да је у почетку „ратна срећа“ била на страни непријатеља, који је успио да се приближи самом граду.
Учесник контраофанзиве Раде Јанковић из Руданке рекао је да се са горчином присјећа Петровдана 1992. године, када је, умјесто да уз торту прослави свој 22. рођендан, био присиљен да пушком брани свој град, при чему је тешко рањен.
Учесник битке Млађо Китановић из Теслића рекао је да је многима ово било прво озбиљније ватрено крштење, са којим су се, због вјерског празника, суочили прилично неспремно.
Китановић, који је у Одбрамбено-отаџбински рат ушао са 25 година, навео је да је Петровданска битка била једна од најтежих.
Предсједник Скупштине добојске Борачке организације Перо Тубић рекао је да су муслиманско-хрватске снаге 12. јула 1992. године намјеравале да уништењем Добоја споје тузлански и зенички корпус и тиме угрозе операцију „Коридор живота“.
„Тог дана њихови циљеви нису били само војни објекти, већ сам град и цивили, о чему свједоче страдали и рањени цивили“, рекао је Тубић.
Он је навео да је у том тренутку Добој био уточиште за Србе протјеране из Сарајева и Тузле.
Парастос погинулима служен је у добојском насељу Вила, након чега су код спомен-обиљежја положени вијенци.
Свештеник Никола Панић поручио је да се обиљежавањем 34 године од Петровданске битке од заборава чувају жртве које су страдале за данашњу слободу и одбрану својих ближњих, те да будући нараштаји морају знати истину о њиховој жртви.
Јаке муслиманско-хрватске снаге, регуларна војска Хрватске и страни плаћеници, од којих су неки, према заробљеној документацији, били и из Енглеске, напали су 12. јула 1992. године Добој из пет праваца.
Напад је био веома жесток – артиљеријски и пјешадијски, а од дејстава није било поштеђено ни уже градско језгро.
Према процјенама, непријатељ је имао намјеру да савлада одбрану заузимањем доминантних кота, настави према Присадама, опколи град, пресијече комуникацију са Бањалуком и споји се са снагама које су од Брода и Дервенте већ стигле у Которско и Јоховац.
Добој је тада бранио један ојачани батаљон. Након прегруписавања, српски браниоци су око 17.00 часова стабилизовали линије одбране, док је посљедњи ударни талас непријатеља услиједио послије поноћи, када су покушали да извуку своје погинуле и рањене.
Петровданска битка одиграла се током друге фазе битке за „Коридор живота“, а намјера непријатеља била је да компромитује ову операцију, што је онемогућено.
О страдању 99 цивила током гранатирања Добоја у Одбрамбено-отаџбинском рату свједочи и спомен-плоча постављена у градском парку, поред неколико биста народних хероја из Другог свјетског рата.
Током протеклог рата у Добоју је рањено 399 цивила, од којих је већи број задобио трајни инвалидитет.
Извор: https://www.dobojski.info/
