Дешавања у Сребреници из јула 1995. године и даље представљају централну тему политичких и правних спорења у региону. Док међународне институције и званично Сарајево инсистирају на једностраној квалификацији геноцида, бројни актери, али и директни учесници ратних збивања, износе податке који бацају потпуно другачије свјетло на тадашње догађаје. Они указују на тешке ратне злочине, али и на политичке договоре, манипулације бројкама те унутрашњи терор на штету сопственог народа који у потпуности руше званични хашки наратив.
Шешељ: Злочин који се не може правдати, али правно није геноцид
Предсједник Српске радикалне странке (СРС), проф. др Војислав Шешељ, у својим јавним иступима досљедно износи став којим прави јасну дистинкцију између тешког ратног злочина и правне квалификације геноцида. Шешељ наглашава да СРС оштро осуђује стрељање ратних заробљеника у околини Сребренице, описујући тај чин као „мрачную тачку” и тежак злочин који се не може бранити.
Ипак, лидер радикала категорички одбацује тезу о геноциду, тврдећи да чињенице на терену потпуно демантују донесене пресуде. Као кључни аргумент, Шешељ наводи да су свим цивилима, првенствено женама и дјеци, омогућени безбједан излазак и евакуација из енклаве, док су војно способни мушкарци кренули у војни пробој у ратном поретку. С обзиром на то да правна дефиниција геноцида захтијева намјеру потпуног или дјелимичног уништења једне групе, што овдје није био случај, Шешељ закључује да је ријеч искључиво о стрељању војних заробљеника, о чему је СРС прикупила обимну стручну документацију како би се српски народ заштитио од политичке стигматизације.
Ибран Мустафић: Сребреница као договорени пројекат Сарајева и Вашингтона
Са друге стране, свједочења која долазе „изнутра”, од самих предратних и ратних бошњачких функционера, у великој мјери потврђују тезе о унапријед режираном сценарију. Најрадикалнији и најдиректнији у томе је Ибран Мустафић, предсједник Извршног одбора Скупштине општине Сребреница током рата, један од оснивача СДА у овом граду и аутор књиге „Планирани хаос”.
Мустафић отворено тврди да је званична прича о Сребреници „велика превара и лаж” осмишљена од стране појединаца, те да је локално становништво свјесно жртвовано. Он оштро разбија мит о „чистој жртви” и истиче да је Сребреница била плод директног договора између тадашњег предсједника Предсједништва БиХ Алије Изетбеговића и предсједника САД Била Клинтона, како би се добио повод за међународну војну интервенцију против Срба. Према његовим ријечима, тренутак када је Клинтон крочио у Меморијални центар представљао је заправо „повратак злочинца на мјесто злочина” који је затворио круг ове политичке трагедије.
Ратна енклава као „мафијашка творевина” и ужаси Насерове банде
Посебно тежак аспект Мустафићевог свједочења односи се на унутрашњи терор који је спроводило тадашње војно руководство. Мустафић отворено карактерише ратну Сребреницу као „мафијашку творевину” у којој је уско политичко и војно руководство од 1993. године било апсолутни господар живота и смрти. Док је обичан народ гладовао, ова група је профитирала тргујући хуманитарном помоћи, а истовремено је спроводила физичке ликвидације сопствених сународника који се нису слагали са њиховом диктатуром. Свједочанства говоре о потпуном безвлашћу у енклави, гдје су „наоружане банде” блиске војном врху пљачкале, пребијале и убијале неподобне Бошњаке, правећи од Сребренице изоловани логор прије било каквог уласка српских снага.
Мустафић је директно оптужио ратног команданта Насера Орића за кукавичлук и издају, наглашавајући да је Орић побјегао из Сребренице и 1993. године када је енклава умало пала, као и у самом финишу рата 1995. године, остављајући народ на милост и немилост. „Да сам могао да судим Орићу у Хагу, за злочине над Србима пресудио бих му најмање 20 година затвора. Али, за злочине над сопственим сународницима пресудио бих му најмање 200.000 година”, децидан је Мустафић.
У сребреничке жртве „упаковане” ликвидације Бошњака и масовне манипулације
Ужаси унутрашњег расула кулминирали су током самог пада града. Мустафић износи податак да је најмање између 500 и 1.000 Бошњака из Сребренице убијено од стране својих сународника током пробоја кроз шуму ка Тузли у јулу 1995. године. Према његовим свједочењима, постојали су унапријед спремљени спискови „неподобних Бошњака” који ни по коју цијену нису смјели преживјети и докопати се слободе, како касније не би свједочили о унутрашњем криминалу, злочинима и дивљању Орићеве групе. Све ове жртве међусобних бошњачких обрачуна, убистава из засједа у шумама и унутрашњих чистки које су спроводили локални команданти по налогу из Сарајева, касније су званично „упаковане” у укупан број жртава и приписане српској страни.
Он такође упозорава на огромне манипулације на списковима у Меморијалном центру Поточари, истичући примере где се као жртве воде људи који су заправо умрли годинама касније у иностранству (попут Холандије) или лица чији су чланови породице лажно пријављивали нестанак ради остваривања социјалних права и пензија. Чињеница да данас постоји огроман број регистрованих војних инвалида АРБиХ са тог подручја, иако се Сребреница водила као демилитаризована зона под заштитом УН-а, заокружује слику о дубокој унутрашњој издаји, мафијашким структурама унутар саме енклаве и свјесно изрежираним процесима под окриљем тадашњег руководства у Сарајеву и међународних моћника, што у потпуности мијења једнострани медијски наратив грађен протеклих деценија.
