Вријеме у ком живимо пуно је превирања. Породица је дуго у кризи, а породични односи су дебело уздрмани. Систем вриједности је срозан на најниже гране, а у таквом окружењу свако обликује своје вриједности и, у складу са њима, и понашања која су често негативна. Реалност у којој живимо јесте суочавање са неизвјесношћу, тешкоћама, страхом и свакодневним фрустрацијама. Оно што појединац доживљава преноси и на своју породицу, па и на своју дјецу. Супротност таквој реалности јесте наметање хедонистичке културе као вриједности којој треба тежити, па се јури за срећом у несрећном времену у ком је несигурност једино извјесна. Породични односи данас више него икад зависе од неостварених снова, неостварених амбиција и константне забринутости за боље сутра. Насиље које се испољава у породици постало је, на жалост, нека врста емотивног и социјалног пражњења и оно је слика времена у ком живимо, јер је породица слика друштва. Уздрмани породични односи, несигурни родитељи и још несигурнија дјеца гладна пажње су слика данашњих породица. Многи родитељи, незадовољни својим статусом у друштву, у јурњави за каријером, материјалним добрима, успјехом и срећом стигну једино да занемаре своју дјецу. Породично васпитање има највећу моћ и утицај на дијете, и зависи од друштвених норми, вриједности, времена и могућности у којој се породица налази. Данашњим родитељима, поред препуних књижара са књигама о васпитању дјеце, недостаје једино вријеме у ком би сва та знања могли да примијене. Док се клацкамо између традиције и савременог начина васпитања, наизглед се више него икад бавимо васпитањем дјеце, међутим, пливајући у мору савјета о томе како треба, а како не треба васпитавати дјецу, чини се да губимо тло под ногама.
Сусријећемо се са родитељима који не знају како да изађу на крај са својом дјецом, како да санкционишу непожељна понашања, како да изграде здрав однос са својом дјецом… Разговарамо са наставницима и учитељима и осјетна је забринутост због урушености ауторитета и тражења алтернатива да се неадекватно понашање адекватно заустави. Раскорак између традиције и савременог односа према дјеци направио је јаз у ком свако плива како умије. Васпитање се мијења, не васпитавамо варјачом и прутом, забрањена је батина, али као да још нисмо научили шта умјесто тога треба радити. Довијамо се, тражимо начине, па одлазимо у другу крајност. Нема батина, дакле све је дозвољено и, пошто се дјеца више не боје, аутоматски значи да могу да раде шта хоће. Недостају нам нова знања, нове вјештине родитељства и васпитања. Савремено васпитање и родитељство се, изгледа, мора учити! У трци данашњице изгубила се породица, изгубили смо се ми, дјеца су усамљенија него икад, иако се њима наизглед бавимо више. Родитељство данас је добило нове облике. Скупа дјечија колица, мамини сређени нокти и перфектна шминка не би требало да буду приоритет мајчинства. Телефони, таблети и цртани филмови никако не би требало да су замјена за игру, причу, шетњу, дружење, скакање и смијање. Трагање за уживањима не значи да треба лако да одустајемо једни од других. Чему учимо нашу дјецу? Васпитање изграђује личност дјетета, оно је у рукама нас одраслих. Ми смо одговорни за то каква су и каква ће наша дјеца бити сутра. Пуно тога треба да се мијења, али иако можда немамо моћ да утичемо на друштво, на себе и своју породицу можемо. Јако је важно да то урадимо због наше дјеце. Да им сачувамо њихове породице, за почетак!
Извор: https://cnzd.rs/
