Ратне године у Добоју оставиле су неизбрисиве ожиљке, али и приче о надљудским напорима, храбрости и хуманости која није познавала границе. Међу онима чије свједочење чува сјећање на тешке дане налази се др Симуна Жакула, чија животна прича носи снажну поруку о посвећености, солидарности и невидљивим херојима који су свакодневно водили битку за живот.
Избор који је промијенио све
Прича почиње изненада. Док је обављала специјалистички стаж у Сарајеву, слутећи надолазећу олују, др Жакула доноси судбоносну одлуку – напушта Сарајево и враћа се својој породици у Добој, баш пред почетак блокада. Тај тренутак „божанске промисли“, како га она данас назива, био је пресудан да се врати свом основном позиву, у вријеме када је добојска болница постала центар борбе за живот хиљада рањеника.
Тиха борба у бијелим мантилима
Док се операција „Коридор“ одвијала на фронтовима, у болници се водила другачија, ништа мање тешка битка. Капацитети су били преоптерећени, а медицинско особље – чију су већину чиниле жене – радило је у немогућим условима. Од спремачица, које су пјешачиле километрима по снијегу и леду како би стигле на посао, до медицинских сестара и љекара који су у ходу учили како да третирају ратне повреде – сви су били једно.
Др Жакула се са емоцијом сјећа тренутака када су се „гасили“ млади животи, али и чуда која су се дешавала у шок собама. Сјећање на рањеника, који је након што је донесен у стању блиском смрти, само 15 минута касније сједио на носилима и гледао у њу, остало је свједочанство о побједама које су љекарима давале снагу да наставе даље.
Жене – стубови опстанка
Посебан дио ове приче посвећен је женама које су носиле огроман терет рата, често остајући у сјени. Иако су свакодневно биле изложене опасности, ризику од гранатирања и неизвјесности за своје најмилије који су били на првим линијама фронта, нису посустајале. Њихова улога у функционисању болнице била је незамјењива, а њихова емотивна снага често је била једини ослонац онима које су лијечили.
Опомена и путоказ
Данас, из перспективе мира, др Жакула наглашава важност сјећања, али не ради раздора, већ као опомену. Иако сама не посједује званична признања за свој допринос, њена истинска награда остаје у сазнању да су љекари у Добоју били „свјетла тачка“ свом народу.
Ова прича је подсјетник да рат није само историјски догађај, већ скуп појединачних људских драма. То је прича о томе како се у најтежим временима рађа највећа људска врлина – жеља да се помогне човјеку, без обзира на све.
Извор: www.rtrs.tv
