Када нас нападну огромне врућине као што су у наше крајеве стигле ових дана, старији возачи се нерадо присјете не тако давних времена када готово ниједан ауто на цести није имао клима-уређај, а млађима је пак уопште тешко замислити да је вожња без климе и расхлађене вожње на +35 у хладу уопште могућа.
Клима-уређај у аутомобилу постао је данас готово неизоставан дио основне опреме, али није одувијек било тако. Пут до данашње свеприсутности био је дуг, технички захтјеван и, испрва, резервисан само за привилеговану мањину. Први аутомобили нису имали никакву заштиту од временских услова, а камоли систем за расхлађивање.
Пакард Твелв (Packard Twelve)
Тек у 1920-им су неки луксузнији аутомобили почели користити једноставне системе који су користили испаравање воде за снижавање температуре ваздуха у кабини.
Ови уређаји нису били претјерано ефикасни, јер се у принципу радило о вентилаторима који су распршивали водену пару. Први прави искорак догодио се више од пола вијека након првог аутомобила, 1939. године, када је амерички произвођач Пакард (Packard) понудио први фабрички уграђени клима-уређај у аутомобилу.
Крајслер Њујоркер (Chrysler New Yorker)
Технички гледано, био је то систем који се могао сматрати првим озбиљним претходником данашњих рјешења: користио је компресор, кондензатор и расхладни гас за хлађење ваздуха. Но, систем је имао много недостатака. Није било могућности регулације температуре, искључивање је било могуће само физичким уклањањем каиша са компресора, а цијена је била астрономска: чак 274 долара, што је тада био износ за који се у САД-у могао добити читав аутомобил. Ипак, Пакард је остао забиљежен као пионир.
Климатизација у ауту
Прави процват ауто-клима уређаја почиње тек након Другог свјетског рата. С порастом животног стандарда и све већим бројем аутомобила у САД-у, расте и потреба за удобношћу. Кадилак (Cadillac), Крајслер (Chrysler) и Бјуик (Buick) у 1950-им почињу нудити напредније системе са контролама унутар кабине. Крајслеров систем “Аиртемп” (Airtemp) из 1953. могао је расхладити кабину за свега двије минуте, и то без пропуха, што су тада рекламирали као револуцију.
Клима у ауту, илустрација
Током 1960-их клима-uređaji постају све компактнији, поузданији и, најважније – јефтинији. Но, чак и у 1970-им и 1980-им клима-уређај у аутомобилу био је апсолутно луксузни додатак, особито у Европи. Њемачки произвођачи попут Мерцедес-Бенца (Mercedes-Benz) и БМВ-а (BMW) нудили су климу као опцију у већини модела, али често уз високу доплату. У то вријеме клима-уређај је био симбол престижа, а не нужност. Цијена клима-уређаја тада је често износила и до десетак посто вриједности аутомобила. Примјера ради, у касним 1980-им клима у Голфу II коштала је око 2000 њемачких марака надоплате, што је била готово петина основне цијене возила.
У 1990-им на сцену ступају нови изазови – екологија и регулације. До тада су клима-уређаји користили расхладни гас Р-12, познат и као фреон, који је доказано оштећивао озонски омотач. Од средине деведесетих тај се гас постепено замјењује еколошки прихватљивијим алтернативама. У исто вријеме уводе се системи аутоматске контроле климе, вишезонско подешавање, сензори за влагу и спољашњу температуру. Данас клима више није само функционалан уређај, она постаје дио дигиталне мреже аутомобила.
Данас готово сваки нови аутомобил, укључујући и најосновније и најјефтиније градске моделе, долази са барем ручном климом као стандардом. Аутоматска клима са двије или више зона такође се све чешће налази већ у компактном сегменту. Цијене су притом драстично пале. Систем који је некоћ коштао хиљаде марака и евра, данас улази у серијску опрему аутомобила вриједних мање од 20.000 евра.
Занимљивости и куриозитети
- Први аутомобили са климом нису имали вентилационе отворе. Ваздух се испуштао из задњег дијела возила.
- У неким државама, попут Јапана, клима-уређај се „још донедавно“ сматрао непотребним луксузом.
- У САД-у је 1969. готово 54 посто аутомобила имало климу, док је у Европи тај број био испод 10 посто.
- Неки произвођачи попут Саба (Saab) експериментисали су са клима-системима који су користили и сунчеву енергију, но без ширег комерцијалног успјеха.
