Опширна анализа немачког листа „Франкфуртер алгемајне цајтунг”, коју је пренео и „Дојче веле”, озбиљно је довела у питање медијску конструкцију о такозваном „Сарајево сафарију”, причи која се последњих месеци ширила европским медијима, а према којој су богати странци током рата наводно плаћали да са српских положаја изнад Сарајева пуцају на цивиле.
Текст немачког листа, који потписује дугогодишњи балкански дописник Михаел Мартенс, а за „Дојче веле” га је у избору из штампе приредио Немања Рујевић, показује да се читава прича ослања на три извора која, према оцени FAZ-а, не пролазе озбиљну проверу.
Реч је о документарном филму „Сарајево сафари” словеначког редитеља Мирана Зупанича из 2022. године, као и о две књиге објављене ове године — „Викенд-снајперисти” италијанског аутора Еција Гаваценија и „Плати и пуцај” хрватског аутора Домагоја Маргетића.
„Само, ниједно од три дела ни издалека не може да прође проверу када се погледају извори на које се ослањају. Ко гледа филм и чита књиге после тога зна мање од нимало”, пише Мартенс.
FAZ не доводи у питање чињеницу да је Сарајево током рата било изложено систематској ватри и да је више од 10.000 становника погинуло током опсаде. Немачки лист, међутим, раздваја доказане злочине од медијске приче да су страни богаташи масовно долазили у ратну зону како би, из забаве, убијали цивиле.
Управо ту, према Мартенсу, настаје проблем: снимци жртава снајпера у филму јесу аутентични и потресни, али они, како наводи, не доказују да су починиоци били страни снајперисти који су плаћали за „лов на људе”. Напротив, таква кривица се, оцењује он, „дискретно инсинуира манипулативном монтажом”.
Главни извор Зупаничевог филма је анонимни сведок, који тврди да му је још 1991. године у Љубљани понуђено да ради за једну америчку службу, што је, наводно, прихватио због новца. Он потом тврди да је сведочио доласку страних снајпериста на српске положаје изнад Сарајева.
Мартенс указује на нелогичност таквог исказа: сведок тврди да су га Срби сами водили на положаје са којих су наводне муштерије пуцале, иако су знали да ради за америчку службу, а затим га упозоравали да никоме не говори шта је видео. „Али зашто би Срби драге воље сервирали Американцима доказе својих ратних злочина”, пита се новинар FAZ-а.
Други извор у филму је Един Субашић, некадашњи припадник тајне службе при Армији БиХ, који тврди да је један заробљени српски војник 1993. године признао да су долазили Италијани који су плаћали да пуцају. FAZ, међутим, наглашава да није познато ни да ли је тај заробљеник заиста постојао, ни ко је био, ни да ли је жив.
Још оштрију оцену Мартенс даје књизи италијанског аутора Еција Гаваценија, називајући је „фестивалом бизарности”. Према његовим речима, Гавацени није ни истраживао на лицу места, нити је водио разговоре у Сарајеву, већ „блажено неупућен тумара сценама које описује”.
FAZ наводи низ грубих грешака које доводе у питање кредибилитет аутора: од тврдње о југословенској пешадији стационираној у Нориљску, граду који се налази у сибирском пермафросту, до мешања рата у Босни са бомбардовањем Србије 1999. године, као и навода да је у исто време у Румунији био рат.
Посебно је спорна логистика коју Гавацени описује. Он тврди да су наводне „туре” ка Сарајеву полазиле „вероватно” из Трста или Парме, летом до Београда, па затим копном. Мартенс подсећа да је српски ваздушни простор у то време био затворен резолуцијом Савета безбедности УН, а да је блокада укинута тек крајем 1994. године.
Немачки новинар разговарао је и са Тимом Џудом, који је 1992. године био дописник „Тајмса” и „Економиста” из Београда. Џуда не искључује могућност да је постојао понеки појединачни случај, али у причи о „Сарајево сафарију” види сензационализам који шире људи који нису били на терену и који не разумеју колико је такав сценарио у ширем обиму мало вероватан.
Један од кључних удараца на читаву конструкцију односи се на саме бројке. Мартенс подсећа да је, према Мирсаду Токачи, водећем стручњаку за број жртава током рата у БиХ, у Сарајеву било око 350 жртава снајпера током опсаде. С друге стране, Гавацени пише да је само из Италије око 230 стрелаца учествовало у тим наводним „играма”, уз додатне учеснике из Француске, Белгије, Швајцарске и Аустрије.
Мартенс закључује да, када би се такве бројке прихватиле, испало би да српске снаге готово да немају никакве везе са снајперским терором над Сарајевом, већ да су све жртве снајпера дело странаца, док су снаге Ратка Младића биле само „заинтересовани посматрачи”.
FAZ се осврће и на књигу Домагоја Маргетића, коју оцењује још проблематичнијом. Подсећа се да су бројни европски медији Маргетића представљали као „истраживачког новинара”, док га хрватски аутор Борис Рашета описује као „аутора бајки за одрасле”, а Ивица Ђикић као теоретичара завере.
Мартенс посебно издваја Маргетићеву тврдњу да је „један европски краљ” долазио у Сарајево како би убијао децу и злостављао жене. Извор за такве наводе је, како пише FAZ, извесни „Драган”, који је на српској страни наводно био задужен за „логистику” краљевске посете.
Маргетић се позива и на некадашњег хрватског премијера и шефа обавештајне службе Јосипа Манолића, али Мартенс указује да је Манолић умро пре две године, да више не може да потврди те тврдње и да „Сарајево сафари” није помињао у својим мемоарима од 800 страница. Укупно четири Маргетићева извора са именом и презименом данас су мртва.
Закључак немачког листа је да проблем није само у ауторима филма и књига, већ у медијима који такве садржаје некритички преузимају јер им се уклапају у унапред задати тон и доносе кликове.
„Можда је било лова на људе у Сарајеву. Али то се не може закључити из извора који се за ту тврдњу стално наводе”, пише Мартенс.
Тако је прича која је месецима коришћена као још један пропагандни ударац на Србију и Србе сада доведена у питање управо из медијског простора из којег је претходно добијала легитимитет. FAZ је, уз преношење на „Дојче велеу”, практично показао да сензационална конструкција о „Сарајево сафарију” не почива на чврстим доказима, већ на анонимним сведоцима, логичким празнинама, непроверљивим исказима и медијској глади за причом која звучи довољно страшно да би се без провере ширила.






























