Када говори човјек који је учествовао у оснивању једне војске, планирао кључне стратешке операције и водио битке на првој линији фронта, тада историја добија потпуно нову димензију. На трибини одржаној на Филозофском факултету на Палама, генерал-пуковник у пензији Манојле Миловановић, ратни начелник Главног штаба Војске Републике Српске, отворио је војне архиве и изнио сурове чињенице о сукобу у Босни и Херцеговини.
Његово свједочење (предавање одржано 29. маја 2012. године на Палама) баца потпуно ново свјетло на бројне контроверзе, нудећи прецизну статистику жртава, непознате детаље о сарајевском ратишту и војну анализу догађаја који су претходили рату.
Наметнути мир: Зашто рат није завршен, већ само прекинут?
Генерал Миловановић износи несвакидашњу тезу од које почиње анализу: рат у Босни и Херцеговини није завршен потписивањем Дејтонског мировног споразума у Паризу, већ је само прекинут. И то, како наглашава, вољом свјетских моћника који су га на овим просторима и изазвали.
У војној пракси, када се сукоб оконча на овакав начин, нема истинског побједника ни побијеђеног. Самим тим, зараћене стране губе надлежност да објективно процијене карактер сукоба. Иако је у Дејтону усвојена формулација да је ријеч о „трагичном сукобу народа”, званичну и неопстрасну анализу требало је да ураде Уједињене нације према Женевској конвенцији. Сталне чланице Савјета безбједности то никада нису учиниле, јер би искрено суочавање са чињеницама доказало да су управо њихове владе биле иницијатори распада бивше СФРЈ и главни изазивачи балканске кризе.
Пошто је оружје утихнуло, борба за опстанак Републике Српске се наставља, али сада политичким и економским средствима. Генерал упозорава да је једина одбрана српског народа истина заснована на необоривим чињеницама, јер у супротном пријети опасност да историју напише Хашки трибунал на основу свједочења добро припремљених и намјенских свједока.
Сурова статистика: Шта кажу званични подаци о жртвама?
Током својих тридесет и два контакта са истражитељима и тужиоцима у Хагу, те кроз седам свједочења у судници, генерал Миловановић је прикупио верификоване податке који руше бројне послератне митове.
Укупан биланс трагедије у Босни и Херцеговини износи између 97.000 и 104.000 изгубљених људских живота на све три зараћене стране. Од тог броја, око 52.000 су били борци, док је страдало око 45.000 цивила.
Анализа губитака доноси сљедеће војне податке:
Српске жртве и феномен страдалих старешина
На војном пољу погинуло је тачно 17.437 српских војника, што представља 8,3% укупног састава Војске Републике Српске. Генерал напомиње да у овај број улазе искључиво они који су пали у борби, без страдалих у саобраћајним несрећама или невојним сукобима.
Посебно је трагичан податак да су од тог броја чак 6.626 били официри и старешине – што чини невјероватних 38% укупних губитака ВРС. Историјска и војна пракса из претходних свјетских ратова показује да старешински губици износе око 8%. С обзиром на то да је српски командни кадар десеткован на првим линијама, ВРС је већ у августу 1993. године била принуђена да отвори сопствени Школски центар за убрзано школовање официра.
Када је ријеч о рањенима, ВРС је имала око 53.000 рањених бораца, од којих је чак 38.000 остало са трајним инвалидитетом. Укупно је из строја избачено 26,2% комплетног војног састава. Међу цивилима, живот је изгубило 12.000 Срба. Са војним жртвама, укупан број страдалих Срба износи око 29.000, односно 2,1% предратног српског становништва у БиХ.
Губици друге двије стране и политичке манипулације
На страни муслиманско-хрватске коалиције погинуло је око 34.500 бораца (укључујући и регуларне јединице из Хрватске које су ратовале у БиХ), док су губици у цивилном сектору износили око 33.000 Муслимана и Хрвата.
Генерал Миловановић отворено указује на покушаје тадашњег војног и политичког врха у Сарајеву да лажним приказивањем енормних губитака испроси милостињу свјетске јавности и испровоцира НАТО бомбардовање српских положаја. Као крунски доказ наводи званични извјештај Врховне команде Армије БиХ од 31. августа 1994. године. Они су тада свијету саопштили да су за првих 29 мјесеци рата изгубили тачно 235.627 бораца – што је бројка која је премашивала укупан број људи којима је та војска уопште располагала.
Тајне сарајевског ратишта: Окружење које пркоси војној логици
Сарајево је током сукоба било главна тачка свјетске медијске пажње. Генерал Миловановић износи запањујуће чињенице о омјеру снага које руше западни наратив о „опсади”:
| Војна формација | Бројно стање | Простор дјеловања |
| Сарајевско-романијски корпус (ВРС) | 18.000 – 20.000 бораца | Спољни прстен фронта |
| Први корпус Армије БиХ | 50.000 – 70.000 бораца | Унутрашња елипса (22 км х 11 км) |
Као професионални војник, Миловановић поставља логично питање: како је формација од максимално 20.000 српских војника могла у класичном војном окружењу да држи троструко бројнију силу од 70.000 до зуба наоружаних људи?
На овом суровом ратишту, бранећи српске дијелове града, погинуло је 1.349 српских бораца, док је 3.947 рањено. Истовремено, унутар дијелова града под контролом Армије БиХ, нестало је око 10.000 српских цивила, чија судбина ни до данас није до краја расвијетљена. За српско становништво у граду је функционисало чак 126 логора и затвора, док их је на територији Федерације било укупно 536.
Док је ВРС оптуживана за брутално дејствовање по граду, војни документи показују да је муслиманска страна на сарајевском фронту чак 832 пута прекршила примирја која је наметнуо УНПРОФОР. Такође, већ у априлу 1992. године, муслиманске снаге су заузеле фабрику „Зрак”, гдје им је у руке пало 540 врхунских снајпера чија је производња настављена током цијелог рата. С друге стране, комплетан српски корпус је из магацина бивше ЈНА наслиједио свега 107 снајпера за читаво сарајевско ратиште.
Као највећу послератну српску трагедију у овом региону, генерал наводи дејтонски егзодус. За свега 13 ледених фебруарских дана, под притиском и у организацији Уједињених нација, чак 146.000 Срба напустило је своје куће и кренуло преко Требевића у неизвјесност, због чега данас на простору Федерације живи мање од 4% предратног српског становништва.
Анализа случаја Маркале 1
Један од најконтроверзнијих догађаја у рату била је експлозија на пијаци Маркале. Генерал Миловановић се детаљно присјећа свог разговора са британским генералом који је био на челу штаба УНПРОФОР-а. Само неколико часова након трагедије, британски официр је оптужио Србе да су минобацачком мином калибра 82 милиметра убили 97, а ранили 23 човјека.
Као школовани професионалац, Миловановић му је одмах одговорио аргументима из балистике:
- Лимити наоружања: Чак и при енормној густини гдје се људи буквално гурају (више од четири човјека по квадратном метру), једна минобацачка мина од 82 мм или ручна одбрамбена бомба може да убије највише 7 до 8 људи, док остали својим тијелима штите оне иза себе. Број од скоро стотину мртвих од једне такве мине је физички немогућ.
- Површина пијаце: Пијаца Маркале је димензија обичног фудбалског игралишта без трибина (око 150 са 100 метара). Војно је необјашњиво како је толики број жртава могао настати на тако релативно великом и отвореном простору од само једног пројектила.
Генерал Миловановић је тада понудио заједничку војну истрагу у којој би балистичари ВРС, Армије БиХ и УНПРОФОР-а заједно изашли на лице мјеста сљедећег јутра. Британски генерал је пристао и заказао састанак код шумареве куће на Требевићу. Међутим, у два часа иза поноћи, УНПРОФОР је отказао акцију по налогу својих претпостављених.
Каснијом анализом снимака телевизијских кућа попут CNN-а и BBC-ја, српски војни експерти су уочили прегршт нелогичности: четири велике свјетске медијске куће имале су камере постављене на самој пијаци у секунди експлозије, тезе и тезге су приказане потпуно празне, а пред болнице су допремани лешеви који су већ били ukoчени, што је медицински немогуће у року од петнаест минута од момента рањавања. Тим одбране Радована Караџића је касније пред Хашким судом користио ове материјале и доказао да је током цијелог рата у Сарајеву било свега девет до шеснаест гранатирања са реалним смртним посљедицама по становништво, а не брутално свакодневно засипање како је свјетска јавност извјештавала.
Дан када је почело: Како је заправо избио сукоб?
Враћајући се на почетак сукоба, генерал даје хронологију политичких потеза који су српски народ сатјерали у угао и присилили на самоодбрану.
Након првих вишестраначких избора, који су били ништа друго до национално разбројавање, муслиманско-хрватска коалиција је у Скупштини БиХ прекршила важећи Устав са намјером да изгласа иступање из СФРЈ. Као одговор на то, српски посланици формирају сопствену Скупштину српског народа, а на Плебисциту српски народ огромном већином бира останак у заједничкој држави. Све ово доводи до званичног проглашења Српске Републике Босне и Херцеговине и доношења њеног Устава.
Кључни моменат за избијање рата десио се након што су представници сва три народа у Бриселу потписали такозвану „Кутиљерову карту” о мирној дезинтеграцији по националним критеријумима. По повратку у Сарајево, на наговор америчког амбасадора Ворена Цимермана, Алија Изетбеговић повлачи свој потпис са овог мировног плана и проглашава општу мобилизацију, отпочињући рат против Срба. Европска заједница потом признаје независност БиХ на основу потпуно лажног и фризираног извјештаја Бадинтерове комисије о референдуму на коме Срба уопште није било, а гдје је за отцјепљење гласало свега 63% изашлих (што није чинило чак ни двије трећине укупног становништва).
Убрзо након тога, Србија и Црна Гора проглашавају Савезну Републику Југославију, а ЈНА добија наредбу да се потпуно повуче из Босне и Херцеговине. Тиме је погажен претходни договор да војска остане још пет година како би подједнако заштитила сва три народа. Остављен без икакве заштите, српски народ формира Војску Републике Српске као седму и посљедњу оружану силу на простору бивше Југославије.
Закључак професионалног војника
Главни штаб ВРС је на самом почетку функционисао без прецизно дефинисаних стратешких циљева, који су у Службеном гласнику објављени тек знатно касније. Војска се од самог старта руководила уставном обавезом да брани заокружене српске територије и заштити свој народ од понављања геноцида из 1941. године.
Генерал Миловановић на крају истиче да се до праведне оцјене карактера овог рата може доћи само кроз научну и неопстрасну анализу девет кључних војних питања – од тога ко је први започео сукобе, до тога ко је и зашто свјесно мијешао војне циљеве са цивилним становништвом и наоружавао демилитаризоване енклаве. Тек када струка побиједи политичке наративе, свјетски судови ће моћи да донесу праведне пресуде, а историја ће престати да буде оружје у рукама оних који желе нестанак Републике Српске.
