Елфета Весели, рођена је 18. октобра 1960. године у Урошевцу на Косову и Метохији. Са породицом се касније преселила у насеље Доња Каменица (општина Зворник) у Босни и Херцеговини, гдје је живјела са оцем Рахманом, локалним шумарем.
Избијањем рата у БиХ, према подацима Центра за истраживање ратних злочина, придружила се муслиманским снагама под командом Насера Орића. У љето 1992. године, била је припадница Диверзантског вода Команде здружених јединица Липље–Каменица (Армија БиХ). Важила је за добро обученог војника и активно је учествовала у диверзантским акцијама на подручју Подриња.
Позадина и заробљавање Слободана Стојановића
Слободан Стојановић је рођен 18. октобра 1980. године у Теслићу, од оца Илије и мајке Десанке. На почетку ратних сукоба 1992. године, породица Стојановић се нашла у Доњој Каменици на територији под контролом Армије БиХ, гдје су практично били у кућном притвору. Након размјене 4. јуна 1992. године, прешли су на српску територију и смјестили се код кума Зорана Милошевића у засеоку Џенарике. Сва покретна и непокретна имовина остала им је у селу.
Дванаестогодишњи Слободан (висок 140 cm, тежак око 30 kg) тешко је подносио раздвајање од свог пса, који је остао свезан у дворишту њихове куће. Упркос одвраћању родитеља, дјечак се 27. јула 1992. године искрао, прошао кроз барикаде и кренуо назад у село да одвеже и спаси пса. На тој територији су га заробили припадници тзв. Армије БиХ.
Дани у заробљеништву и тортура
Слободанов отац Илија је већ наредног дана покушао спасити сина. Преговарао је мегафоном, „с брда на брдо”, са локалним муслиманским снагама. Преговарачи са друге стране су га увјеравали да је дијете на сигурном у Тузли и да не брине. Српска војска је нудила размјену мртвих и рањених само да се дјечак ослободи, али је један од млађих муслиманских војника преотео мегафон и прекинуо преговоре ријечима да од размјене нема ништа „док у Зворник не дођу тенкови из Тузле”.
Свједочења сабораца Елфете Весели на суђењу открила су да је Слободан у заробљеништву провео између 20 и 25 дана и да је за то вријеме претрпио тешку тортуру:
- Војници су га водили са собом, држали затвореног у подруму и тјерали га да им показује гдје је наводно закопано оружје у селу.
- Виђан је свучен го до паса, са великим модрицама, подливима и огреботинама, што је била посљедица батина након што је неколико пута покушао да побјегне (између осталог и када су га водили на купање).
- Поједини војници су свједочили да су према њему викали, оптужујући га да је послат као извидница, док се престрашени дјечак тресао од страха у ћошку просторије.
Свирепо убиство и проналазак тијела
Крајем августа 1992. године, Елфета Весели је пред свједоцима свирепо убила дјечака. Према наводима из оптужнице и свједочењима, пришла му је док је био на бициклу, ухватила га за косу, прислонила његову главу на своја прса и заклала га пререзавши му врат и гркљан. Након што је тијело одгурнула од себе, псовала је док је чистила крв са своје одјеће. Према исказима других заробљеника, прије самог чина убиства, Весели је дјечака брутално мучила и тјерала га да копа сопствени гроб.
Војска Републике Српске је ослободила Доњу Каменицу 16. фебруара 1993. године. Посмртни остаци малог Слободана пронађени су тек 13. јуна 1993. године у масовној гробници на брду Ждријебци код Јошанице (у близини Новог Села). Тело су у Ватрогасном дому у Зворнику идентификовале мајка Десанка и петнаестогодишња сестра Слађана, која је због тога повучена са школске наставе.
Чувени патолог др Зоран Станковић извршио је обдукцију и у свом извјештају констатовао сљедеће језиве чињенице:
- Дјечак је нађен умотан у плави раднички мантил;
- Лобања је била потпуно одвојена од тијела и на њој је постојала рупа од метка испаљеног из непосредне близине у десну сљепоочницу;
- Десно уво му је било одсјечено још за живота;
- На стомаку су оштрим предметом биле урезане дубоке посјекотине у облику крста, што је потврдило да је дијете претрпјело звјерско мучење прије смрти.
Слободан Стојановић је сахрањен на мјесном гробљу Црквине у селу Дрињача.
Бјекство, хапшење и суђење
Након завршетка рата, Елфета Весели је побјегла из Босне и Херцеговине и уточиште пронашла у граду Нешателу у Швајцарској, гдје је живјела код свог брата Мухамеда. Тамо се успјешно скривала више од двије деценије.
Правосудни органи БиХ су тек у новембру 2015. године преко Министарства правде упутили званичан захтјев Швајцарској за њено хапшење и изручење. Швајцарске власти су је ухапсиле и испоручиле Босни и Херцеговини у марту 2017. године, када је смјештена у притвор.
Суд Босне и Херцеговине је првостепено осудио Весели на 10 година затвора, да би у другостепеном поступку 2019. године донесена правоснажна пресуда којом је осуђена на 13 година затвора за кривично дјело ратног злочина против цивилног становништва. У изречену казну урачунато јој је вријеме проведено у притвору у БиХ, као и у екстрадиционом притвору у Швајцарској.
Заједно са њом суђено је и Сакибу Халиловићу, команданту њеног Диверзантског вода, због командне одговорности (јер је посматрао злочин и пропустио да казни починиоца), али је он у овом поступку ослобођен кривице.
Канонизација и сјећање
Трагедија породице Стојановић се наставила и након рата. Слободанова мајка Десанка преминула је 2006. године, а отац Илија 2013. године, не дочекавши да виде извршење правде и пресуду убици свог сина.
На редовном мајском засједању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве 2022. године, дванаестогодишњи Слободан Стојановић је званично прибројан именослову светих. Канонизован је као Свети новомученик Слободан доњекаменички, у склопу Светих мученика зворничко-тузланских, а његов спомен се прославља 8. јуна (односно 26. маја по старом календару). Лик малог Слободана данас се налази осликан на иконама и живописима у бројним православним храмовима и манастирима.
