Историчар Александар Гајић упутио је отворено писмо хрватском премијеру Андреју Пленковићу поводом његове изјаве у Тивту да је школски брод „Јадран” хрватски брод. У писму Гајић наводи да „Јадран” није настао као хрватски, већ као брод Краљевске морнарице Југославије, и да се његова историја не може тумачити изван државног, војног и историјског контекста у којем је изграђен.
Писмо преносимо интегрално:
Отворено писмо Андреју Пленковићу
Господине Пленковићу,
Ваша изјава у Тивту да је школски брод „Јадран” хрватски брод није само политичка порука упућена Црној Гори, већ је и покушај да се један сложен, југословенски, државни, војни и историјски симбол сведе на билатералне односе две земље у процесу приступања Европској унији. Мислите да је довољно изговорити реченицу пред камерама, па да се избришу уговори, новац, државни континуитет, ратне репарације, морнарица која га је наручила и држава у чије је име тај брод уопште поринут.
Пре него што се још више залетите у Вашим освајачким изјавама, морате знати да „Јадран” није настао као хрватски брод, није наручен као хрватски брод, није плаћен као хрватски брод, није поринут као хрватски брод и није ушао у службу као хрватски брод, него је изграђен за Краљевску морнарицу Југославије, државе која је настала на темељима победе Краљевине Србије у Првом светском рату.
Наиме, ако већ говоримо о пореклу, онда почнимо од новца, јер је новац у овом случају најбољи лек против накнадне митологије. Укупна цена изградње школског брода „Јадран” износила је 8.407.030 динара, од чега је Јадранска стража, кроз добровољну акцију прикупљања прилога, обезбедила око 1.000.000 динара, што значи да је тај друштвени, поморски и патриотски прилог покрио приближно 11,9 одсто укупне цене брода, док је преосталих око 88,1 одсто обезбеђено преко државе, морнарице, кредита и немачких ратних репарација, дакле преко механизама оне исте југословенске државе чији је темељ био српски ратни, политички и међународноправни капитал после 1918. године. Ту долазимо до суштине коју Ваша изјава прескаче.
Јер ако је Хрватска данас спремна да „Јадран” прогласи својим зато што је његова матична лука била Сплит, онда Србија има још старије, дубље и теже аргументе да каже да је тај брод и њен, јер он није рођен из хрватске државности, него из југословенске државе створене после српске победе, голготе српске војске, на костима српских жртава, али и српског међународног признања.
Матична лука није исто што и власништво. Сплит није наручио „Јадран”, нити га је платила хрватска држава. Хрватска држава није 1930. године закључила уговор у Хамбургу. Брод је наручен за Краљевску морнарицу Југославије, а та Југославија није пала са неба, него је израсла из победничке Србије, из државе која је у Првом светском рату изгубила огроман део свог становништва.
Зато није могуће историју „Јадрана” започети у Сплиту, а притом прећутати Београд. Није могуће позвати се на југословенску имовину, а избрисати државу која ју је створила, и није могуће тражити брод као национално наслеђе само на основу луке у којој се налазио. Ако је критеријум лука, онда је Ваша теза више него плитка.
Са друге стране, ако је критеријум жртва на којој је настала држава која је брод наручила, онда Србија не само да мора бити за столом, него има право да постави питање како је могуће да се данас о „Јадрану” разговара као о спору између Хрватске и Црне Горе, док се Србија, чија је победа створила политички оквир у којем је брод настао, третира као неми посматрач сопственог историјског наслеђа.
Зато, господине Пленковићу, ако Ви тврдите да је „Јадран” хрватски, онда Србија има пуно право да каже да је тај брод и српски, не зато што жели туђе, него зато што не дозвољава да се заједничко претвори у искључиво хрватско, да се југословенска имовина претвори у национални трофеј једне државе и да се српски удео у настанку те државе и њене морнарице гурне под тепих, као да су бродови сами себе градили, као да су репарације саме себе исплаћивале и као да је Југославија настала без Србије.
Ваша реченица у Тивту зато није само спорна, него је и историјски дрска. Она од брода који је био симбол једне заједничке државе покушава да направи доказ једне накнадне националне својине, али баш зато отвара питање које можда у Загребу нисте желели да отворите: ако Хрватска има право да потражује „Јадран” на основу југословенског наслеђа, онда и Србија има право да потражује свој део тог истог наслеђа, јер „Јадран” није хрватска успомена изолована од српске историје, већ пловећи доказ да је Србија својом државношћу, својом победом, својим новцем, својим људима и својим жртвама била уграђена у темеље државе која га је створила.
Зато је занимљиво како се у хрватској интерпретацији историје Југославија појављује само онда када нешто треба узети, а не и онда када треба признати ко је ту државу створио, бранио и финансирао. И пре него што Вам следећи пут падне на памет да југословенску историју третирате као шведски сто, да уређујете границе, да уцењујете тренутним позицијама, када следећи пут помислите да кажете да је „Јадран” хрватски, сетите се да има неко ко је у тишини пристојно и гласно ћутао до сада, те да Вам се јасно поручује:
„Мало је и наш!”
