Јесен 1944. године представља једну од најдраматичнијих, најсложенијих и најтрагичнијих прекретница у савременој српској историји. Док је широм Европе ослобођење од нацистичке окупације доносило обнову демократије, правног поретка и грађанских слобода, на простору Краљевине Југославије одиграо се геополитички сценарио у коме је за српски народ једна сурова окупација замењена деценијском тоталитарном диктатуром. Обaвештајна документација, извештаји савезничких официра са терена, немачки војни извори и сведочења савременика откривају свеобухватну слику геополитичких трговина, медијских манипулација и војних операција које су прекројиле судбину читавог региона.
Четврта офанзива ЈВуО и ослобођење српских градова
Вест о ослобођењу Париза у лето 1944. године изазвала је талас одушевљења међу припадницима Југословенске војске у отаџбини (ЈВуО) под командом генерала Драгољуба Драже Михаиловића. Војници и народ веровали су да је сламање Немачке питање недеље и да ће западни савезници, са којима су четири године делили савезничке идеале, умарширати и на Балкан.
Генерал Михаиловић 30. августа издаје заповест о општој мобилизацији, а сутрадан и борбени проглас за општи напад на немачке снаге. Била је то четврта велика офанзива коју је ЈВуО самостално предузела против сила Осовине током рата. За разлику од партизанских снага, које до септембра 1944. нису имале ослобођен ниједан већи градски центар у Србији, четнички корпуси изводе серију жестоких удара:
- Источна Србија: Под командом pуковника Велимира Пилетића (8. група јуришних корпуса) и мајора Симеона Соколића (Млавски корпус), редом су ослобођени Кучево (26. августа), Мајданпек, Петровац на Млави и Жагубица. Zarобљен је и командант 25. бугарске дивизије.
- Подунавље и Ђердап: У сарадњи са румунским армијским јединицама које су иступиле из савеза са Хитлером, Пилетићеви четници су код Сипског канала и Прахова пресекли одступницу немачкој Дунавској и Црноморској флоти, што је резултирало самопотапањем преко 120 немачких ратних и транспортних бродова.
- Поморавље i Пожаревачки округ: Изведени су жестоки напади на Пожаревац (3. септембра), Свилајнац, Деспотовац, Ћуприју и Јагодину, где је разпоређен и заплењен значајан ратни материјал.
- Шумадија и западна Србија: Руднички корпус под командоm капетана Драгомира Топаловића ослобађа Кадину Луку, Љиг, Белановицу и Лазаревац, где је после тешких уличних борби совладано и заробљено немачко упориште. Ове борбе детаљно је документовао амерички капетан Мајкл Рајачић из мисије Ranger.
- Јужна Србија: Расинско-топлички и Делиградски корпус пресецају железничке комуникације Ниш–Крушевац–Тaлаћ, док Власински корпус под командоm капетана Живојина Митића ослобађа Лесковац и Власотинце, разнаоружавши 230 Немаца и 300 албанских СС добровољаца.
Борбе у Босни и Херцеговини: Саботаже и напад на Trebinje
Паралелно са борбама у Србији, четничке јединице у Босни и Херцеговини покрећу масовне операције ради овладавања територијом уочи очекиваног савезничког искрцавања на Јадрану.
Под командом потпуковника Захарија Остојића, око 40.000 бораца дејствује у источној и централној Босни. Озренски, Зенички и Романијски корпус уништавају немачке саобраћајне композиције, руше пруге на линији Зеница–Жепче–Маглај, заузимају Брезу и Подлугове, док код Трбука Озренски корпус напада колону од 165 камиона СС дивизије „Принц Еуген“.
У Херцеговини, мајор Војислав Лукачевић са 5.000 бораца покреће офанзиву према мору са циљем заузимања свих немачких гарнизона од Метковића до Котора. Битка за Требиње почиње 20. септембра. Заплењени блиндирани воз омогућава четницима упад у сам центар града. Међутим, док су четници водили крваве окршаје са немачким хаубичким батеријама и усташким снагама, са леђа их нападају партизанске јединице. Нашавши се у унакрсној ватри свих зараћених страна, четничка опсада Требиња морала је бити прекинута тик пред капитулацију немачког гарнизона.
Говор краља Петра II: Психолошки слом и дезоријентација
Док су четници 6. септембра 1944. свечано славили 21. рођендан свог суверена у Прањанима у присуству америчких официра, у Лондону се припремао политички удар који ће у потпуности паралисати ЈВуО.
Дана 12. септембра 1944. године, преко таласа Радио Лондона, млади краљ Петар II Карађорђевић прочитао је позив у ком наређује свим припадницима војске да се ставе под команду „маршала Тита“, а све оне који то одбију проглашава за „издајнике пред народом и историјом“.
За војску која је четири године крварила кличући краљевом имену, овај говор је имао последице теже од било ког немачког или партизанског напада:
„Сви смо плакали. Невероватна тишина, а онда су нас преплавиле сузе. Нисмо могли да схватимо да нас је наш суверен, наш врховни командант за ког смо гинули, прогласио издајницима ако се не ставимо под команду оних који су нам четири године убијали браћу.“ — сведочи један од учесника.
Морални распад био је тренутан. Херојски састав ЈВуО је преко ноћи преполовљен дезертерством. Војници су у очају бацали оружје и враћали се кућама. Они који су поверовали краљевим речима и предали се партизанима у већини случајева су спровођени директно на стрељање.
Сам краљ Петар II касније је у мемоарима и у приватним разговорма потврдио да је на тај корак био приморан отвореним уценама Винстона Черчила, који му је претио оптужбама за сарадњу са Немцима и потпуним депласирањем монархије.
Британска дипломатија, SOE и „Алиби саботаже“
Скретање британске политике ка комунистима није било плод тренутне војне процене, већ дубинске геополитичке трговине. Унутар британске тајне службе SOE (Special Operations Executive), посебно у Балканском одсеку у Каиру, деловао је читав низ совјетских агената. Личности попут Џејмса Клугмана, Кима Филбија и Ентонија Бланта систематично су препречивале реалан доток информација из Михаиловићевог штаба.
Одиграо се низ систематичних корака уклањања легитимне армије:
- Фабриковање извештаја: Победе четника редовно су преко BBC-ја приписиване партизанима. Најдрастичнији пример догодио се октобра 1943, када је британски мајор Арчи Џек лично надгледао када су четници срушили највећи железнички мост на Балкану код Вишеграда. Исте вечери, BBC је објавио да су саботажу извели Титови партизани.
- Немогући ултиматум: Децембра 1943. године савезнички командант Средоземља генералу Михаиловићу поставља ултиматум да до 29. децембра сруши два моста — код Алексинца и код Подујева. Мостови су били заштићени тешким немачким бункерима, тенковима и живим штитом од 1.000 српских избеглица. Тражена операција смишљена је управо тако да је Михаиловић не може извести без огромних цивилних жртава, како би се добио формални „алиби“ за прекид односа.
- Разорна „тепих“ бомбардовања: Савезничка авијација је, искључиво по индикацијама партизанског Врховног штаба (Коче Поповића и Тита), изводила разорне нападе на чисто цивилне градске зоне у Србији. На Васкрс 1944. бомбардован је Београд, а 6. септембра 1944. Лесковац је сравњен са земљом, уз хиљаде цивилних жртава, док су немачки гарнизони остали практично нетакнути.
Мисија „Ranger“ и заустављена капитулација Вермахта
За разлику од Британаца, америчка војна служба OSS (претеча CIA) слала је потпуно другачије извештаје. Крајем августа 1944. године у Михаиловићев штаб стиже америчка мисија Ranger на челу са пуковником др Робертом Макдауелом.
Макдауел, врхунски познавалац Балкана, убрзо је увидео да српски narod плебисцитарно одбија комунизам и подржава монархију. Увидевши безизлазну ситуацију, он организује преговоре са специјалним немачким опуномоћеником за Балкан, Херманом Нојбахером.
План је био да се свих 300.000 немачких војника са Балкана (Армије Е и Ф) безусловно преда четницима и Американцима. Четници би потом преузели контролу над Београдом и ключним саобраћајницама, а Стаљин би био стављен пред свршен чин без могућности да инвазијом изврши совјетизацију Југославије. Међутим, Черчил је лично интервенисао код председника Рузвелта да се ови преговори обуставе, а Макдауелу је наређено да се са мисијом повуче.
Улазак Црвене армије и пропаст демократског поретка
Судбина Србије и дефинитивно је запечаћена преласком Црвене армије преко Дунава у јесен 1944. године.
Јасан пример односа према домаћим ослободиоцима одиграо се у Крушевцу 14. октобра 1944. године. Расинско-топлички корпус пуковника Драгутина Кесеровића, уз присуство америчког поручника Елса Крамера, у раним јутарњим сатима ослобађа Крушевац од Немаца и заробљава преко 1.500 немачких војника. Са балкона хотела „Париз“ држани су победнички говори уз истицање српских, америчких и совјетских застава.
Међутим, неколико сати касније, главнина совјетске 58. стрељачке дивизије улази у град, наоружава партизанске одреде и започиње разоружавање четника. Пуковник Кесеровић је једва избегао хапшење, а поручник Крамер постаје једини амерички официр ког је Црвена армија заробила током Другог светског рата. Сви истакнути грађани, индустријалци и официри који су учествовали у ослобођењу града, исте ноћи су похапшени и стрељани.
Овим чином сломљен је и политички програм дефинисан на Светосавском конгресу у селу Ба у јануару 1944. године, где су представници свих предратних демократских странака усвојили платформа о заштити монархије и демократској, федеративној реконструкцији Југославије. Препуштена вољи геополитичких савеза и уласку совјетских тенкова, Србија је за наредних пола века лишена демократског уређења и уведена у једнопартијски систем.
