Пут науке захтијева упорност и велику посвећеност. Управо тим путем кренуо је млади математичар из Добоја Срђан Лазендић који је доктор наука и предавач на Универзитету у Генту у Белгији. Родни град, али и бивше професоре не заборавља.
Своје знање несебично дијели и са младим гимназијалцима, заинтересованим за науку која није само рачунање, него и начин размишљања и разумијевања свијета кроз логику.
Од школских клупа у Добоју, преко факултета у Новом Саду, до универзитетских амфитеатара у Генту гдје је запослен као предавач на Факултету за инжењерство и архитектуру – пут је математичара Срђана Лазендића.
Бројеви су му одувијек били „јача страна“, али се истинска љубав према математици развила тек у трећем разреду средње школе.
– Нема области гдје математика не може да нађе примјену и није уопште упитно колико је она апстрактна. Зашто је математика данас још увијек баук, рекао сам да математика изискује рад, у историји ви прескочите једну област, другу ћете савладати, али у математици то није могуће – прича Лазендић.
Као доктор наука, свој рад посветио је истраживању и преношењу знања студентима.
Ипак, каже вјештачка интелигенција на велика врата улази у све сфере нашег живота, па ни математика није изузетак.
– Још увијек једна добра ствар је што чет ГПТ није толико добар када је у питању математика. Кад припремим неке задатке за студенте, задам му то, да видим да ли је у стању то да ријеши, али још увијек не – истиче Лазендић.
Четврт вијека Соња Станојевић у добојској Гимназији ради као професор математике.
Интересовања ученика, каже за математику, не мањка, али тек ријетки попут Срђана свој пут доведу до универзитетских катедри у иностранству.
– Надам се да ће Срђан данас бити инспирација за већину ових ђака да и они буду што бољи и да направе што боље резултате и да достојно проносе и ову школу и наш град – рекла је Станојевићева.
Иако живи далеко од родног града, истиче да су управо Добој и људи из његовог окружења били темељ за успјех, зато своја знања несебично дијели са добојским гимназијалцима.
– Одувијек сам волио математику, јер је то да игра бројева – каже Бошко Петковић, ученик четвртог разреда.
Од малена, Срђан је дијете за примјер, на његов рачун стизале су само похвале, каже отац.
– Поносан сам нормално, он је прошао тежак живот, знате послије рата и оно све, хвала драгом Богу, ми смо успјели, али и он – поносно каже Горан Лазендић, Срђанов отац.
Вођен жељом за сталним напретком, Срђан каже у математици нема краја учењу, комбинације бројева су неисцрпне, а сваки резултат нова неизвијесност.
Извор: https://www.rtrs.tv/vijesti/
