Његова светост патријарх српски Порфирије и владике Српске православне цркве у Васкршњој посланици истакли су да Васкрсење није само догађај који припада прошлости него стварност у коју улазимо сваки пут кад опраштамо, када не узвраћамо ударцем на ударац и кад у непријатељу препознајемо брата.
– Тада бирамо живот умјесто смрти. Тада се камен помјера и са нашег унутрашњег гроба – истиче се у Васкршњој посланици.
У Васкршњој посланици се наводи да препознајемо Господа и у сваком људском страдању, којег, нажалост, има напретек, као и у сваком сиромашном, одбаченом и презреном, сусрећући га у њима кроз дјелатну љубав.
– Јер, Васкрсли Господ Исус Христос је рекао: „Кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте“. Управо се у томе показује да вјера у Васкрсење није само унутрашње увјерење него сила која обликује наш однос према ближњима, према сваком човјеку као икони Божјој – истиче се у посланици СПЦ.
У Васкршњој посланици се наводи да се данас, с посебном пажњом и бригом, молимо за браћу и сестре на Косову и Метохији, вијековном историјском изворишту и духовном средишту српског народа, непосредно дијелећи с њима сва искушења и изазове с којима се непрекидно суочавају и крепећи их да истрају у свом свједочењу и да остану вјерни својој Цркви, вјери и себи самима.
– Истовремено, подсјећамо све и сваког међу нама да није довољно вољети Косово и Метохију, само на ријечима. Та се љубав мора преточити у дјела, у конкретну бригу о ближњима, у братољубива дјела милосрђа, у старање о дјеци и о свима којима је помоћ неопходна. Не смије се допустити да се у свијести нашег народа Срби с Косова и из Метохије представе као препрека или сметња неком будућем, наводно бољем животу. Без њих, без наших косовско-метохијских Срба, без Срба Старе Србије, нема бољег живота ни за кога од нас. Сви смо ми један народ и једно тијело у Христу, повезано истом вјером и истим страдањем, али и истом надом и истим прослављењем – истиче се у посланици СПЦ.
Патријарх и владике поручују – из такве вјере и таквог заједништва уђимо у радост Васкрсења и рецимо: „Васкрсење Христово видјевши, поклонимо се светоме Господу Исусу, јединоме безгрешноме“ и са Светим апостолом Павлом ускликнимо: „Гдје ти је, смрти, жалац? Гдје ти је, пакле, побједа“.
У посланици СПЦ се наводи да видимо немире међу народима, слушамо гласове о ратовима и свједоци смо ратова, страдања и неизвјесности у свијету.
– Док небо парају трагови ракета смрти, а у ушима узнемиреног човјечанства одјекују звуци сирена које најављују разарања и страдања, из дубина празног Христовог гроба чује се глас анђела, свједока Васкрсења, који поручује женама мироносицама, а преко њих и свима нама, као и сваком људском бићу: „Не бојте се!“. Страх не одгони од нас само анђео него, прије и више од њега, онај који је укинуо страх од смрти, која јесте суштински разлог за сваки страх. Смрћу смрт побиједивши, васкрсли Богочовјек Христос нам се такође обраћа ријечима: „Не бојте се!“. Тако охрабрени, знамо да застрашујући догађаји наших дана нису посљедња ријеч историје него позив на будност и утврђење у Богу – истиче се у тексту посланице.
Иако је празни Христов гроб побиједио силу свакога гроба и показао да ниједан гроб нема посљедњу ријеч, наводи се у Васкршој посланици СПЦ, у историји и у нашој стварности и даље постоје живи гробови испуњени мржњом, себичношћу, страстима и самољубљем.
– Препознајемо их у мрачним људским срцима, у неограниченој себичности, у медијима који шире неистину, у ратовима, у свим нашим страстима и гријесима против љубави Божје. Ти гробови, упркос Васкрсењу Христовом, непрестано изопачују и руже сам живот као бесцен-дар љубави Божје – наводи се.
У посланици се истиче да је свијет у коме живимо све нестабилнији, а човјек све уплашенији.
– Системи вриједности се организовано и присилно мијењају, притом у смјеру антивриједности. Обећања и уговори који су свечано потписивани брутално се газе. Сазнање о таквим вјероломствима изазива насиље и све веће подјеле међу народима, док се политички и културолошки јаз продубљује. На рушевинама умирућих цивилизација цвјета духовна неизвјесност и губитак смисла. Зашто се у том свеопштем мраку не препознаје и не види Васкрсли Господ? – наводи се у посланици.
У посланици СПЦ се наглашава – да бисмо видјели и препознали Васкрслога Господа, није довољан обичан људски вид.
– Неопходно је ново, духовно сагледавање – дар одозго, светодуховско искуство. Другим ријечима, неопходно је да уђемо у однос са њим да би нам он даровао познање самога себе – наводи се у посланици патријарха и владика СПЦ.
Извор: https://www.rtrs.tv
