Последњих месеци све је више сигнала из европских пословних кругова да је економски рат са Русијом скупо коштао и сам Запад.
Када су 2022. године уведени најоштрији пакети санкција у модерној историји, у Бриселу и Вашингтону владало је уверење да ће руска економија бити брзо ослабљена, да ће индустрија остати без технологије, а буџет без прихода. Међутим, четири године касније, испоставило се да је светска економија далеко сложенија и да се велики системи не урушавају тако лако.
Русија је у међувремену преусмерила велики део извоза ка Азији, пре свега ка Кини, Индији и земљама Глобалног југа. Истовремено, европске компаније изгубиле су тржиште од преко 140 милиона потрошача, али и приступ јефтиним руским енергентима који су деценијама били основа конкурентности европске индустрије.
Највећи удар осетила је управо Европска унија. Немачка индустрија, која је годинама почивала на јефтином руском гасу, нашла се под снажним притиском високих цена енергената. Хемијски гиганти смањивали су производњу, фабрике челика и алуминијума бележиле су пад профита, а део производње почео је да се сели у САД или Азију, где су енергенти знатно јефтинији.
Посебно је занимљиво што се последњих месеци све чешће чују критике из самих пословних кругова на Западу. Велике европске компаније које су напустиле Русију оставиле су милијарде евра инвестиција, фабрика и инфраструктуре. Многе су своје послове продавале по симболичним ценама или су једноставно отписале огромне губитке.
Истовремено, на руско тржиште ушле су компаније из Азије, Блиског истока и Латинске Америке, попуњавајући простор који је Запад добровољно напустио. Док су европски брендови одлазили, кинески произвођачи аутомобила, електронике и индустријске опреме бележили су експанзију.
Управо ту лежи суштина те туробне поруке – Москва жели да покаже да санкције нису само казна за Русију, већ и инструмент самоповређивања Запада. Иако санкције јесу ограничиле приступ појединим технологијама и финансијским токовима, оне нису довеле до економског колапса који су многи предвиђали. Напротив, Русија је убрзала процес окретања ка алтернативним партнерима и развоју сопствених капацитета.
С друге стране, Европа се суочила са инфлацијом, енергетском кризом и падом индустријске конкурентности. Управо због тога се у појединим европским престоницама све чешће поставља питање – да ли је цена санкција постала превисока?
Наравно, западне владе и даље инсистирају да је политички и геополитички притисак на Москву неопходан. Али у пракси, економија ретко прати политичке пароле. Компаније рачунају профит, тржишта и дугорочне интересе, а ту се све чешће показује да је прекид сарадње са Русијом оставио дубоке последице по сам Запад.
Санктпетербуршки међународни економски форум зато има снажну симболику. Москва њиме покушава да покаже да није изолована и да, упркос западним санкцијама, и даље привлачи партнере, инвеститоре и економске играче из великог дела света. И успева у томе.
Можда је управо то највећи парадокс читаве приче – санкције које су требале да ослабе Русију истовремено су убрзале стварање нових економских савеза и полако промениле глобалну економску мапу.
