Пише Игор Дамјановић
Одавно председник црногорског парламента Андрија Мандић није био нервозан као u четвертак на јавном сервису РТЦГ. На моменте стилом обраћања и реториком подсjећао је Мила Ђукановића.
Рекао је Мандић да „Црна Гора никада није издала Србију“. Са сличним паролама и Мило је почео да гради свој отклон од Београга и Слободана Милошевића и сви знамо како се то даље развијало и постепено метастазирало у фашистичку мржњу према према свему српском. Набрајајући догађаје из историје Андрија Мандић је упадљиво прећутао признање тзв. државе Косово 2008. Ова скандалозна одлука, против које је по признању Душка Марковића било 80% грађана Црне Горе, донијета је само дан након по Србију позитивног гласања у Генералној скупштини УН. Револт грађана Црне Горе довео је до масовног протеста, на улице Подгорице изашле су десетине хиљада грађана. Након од стране Милових провокатора инсценираних сукоба уследио је и Мандићев штрајк глађу. Лидер тада најјаче српске партије у Црној Гори одустаће убрзо не само од штрајка, већ и даљих позива на протесте, за Милов режим релаксираће се напета ситуација и признање тзв. Косова престаће да буде значајна тема у Црној Гори.
Чуђење и критику због личног учешћа на прослави 20. годишњице независности, заједно са Милом Ђукановићем и Мирашем Дедејићем, најаву дијела његових одборника у Пљевљима да неће подржати иницијативу за повлачење признања тзв. Косова и гласања за измјене и допуне Закона о династији Петровић-Његош у Скупштини Црне Горе, Мандић је окарактерисао као „злонамјерну, оркестрирану и наручену кампању“ са циљем да се ослабе он лично и његова „Нова српска демократија“. Одбрана у стилу Мила Ђукановића, који је сјетимо се на све коментаре о шверцу, криминалу и његовом баснословном богатству називао „нападом на Црну Гору и њену независност“.
Поред патетике и замјене тезa, којима је обиловао Мандићев одбрамбени интервју на РТЦГ, имали смо прилике да чујемо и једну поражавајућу чињеницу и једну потпуно апсурдну чињеницу. Поражавајуће је да Андрију Мандића као предсједника Скупштине Црне Горе и његове посланике уопште није било брига чак ни да поднесу амандман на члан 1. спорног закона, а камоли да своју подршку измјенама и допунама услове брисањем лажне формулације „насилна анексија Црне Горе 1918“. Испада да после три године непосредног учешћа у власти код Мандића и његових посланика испарила чак и вољa да се чак и из суштински небитног закона избришу битне ноторне антисрпске лажи.
Покушавајући да се извади из срамотне ситуације Андрија Мандић се запетљао као пиле у кучини. Покушавајући да примири своје тврдокорне присталице изјавио је да Закон о династији Петровић-Његош представља основу да се имовина врати и династији Карађорђевић у Милочеру. Одавно нисам нешто слично што вријеђа елементарну логику као ова флоскула. По члану 1. спорног закона Карађорђевићи су означени за окупаторе и ако им нешто оспорава право на повраћај одузете имовине у Црној Гори то је управо овај закон за који су гласали посланици НСД.
Уколико се у наредне двије до три године заиста остваре најаве да ће Црна Гора постати следећа чланица ЕУ, потребна је промјена неколико чланова устава. Теоретски, те измјене су могуће и прије парламентарних избора наредне године, али вјероватније је да ће сачекати нови парламентарни сазив. Уколико се о измјенама Устава Црне Горе буде гласало у следећем паралементарном сазиву Андрија Мандић и НСД мораће да се изјасне да ли ће уставне промене подржати без корекције статуса српског језика и редефинисања државних симбола. С обзиром како су поступали последњих 15 дана, од одласка на прославу са Милом и распопом Мирашем, па до потпуне незаинтересованости да избаце лажне антисрпске одредбе из Закона о династији Петровић Његош, одбијања да у Пљевљима подрже резолуцију о повлачењу признања тзв. Косова, намеће на сумњу да ће и уставни статус српског језика и државне симболе третирати исто.
Игонрисање буквално последње шансе да се измијене Милове тоталитарне апсурдне антисрпске одредбе Устава Црне Горе предствљало би велеиздају. Нема тих функција и радних мјеста које ово велеиздају могу оправдати. Велеиздају не аболирају ни жртве и подвизи предака којима се Андрија Мандић бранио у свом одбрамбеном интервјуу на РТЦГ и којима су га бранили неки београдски интелектуалнци. Штавише, чак ни лична жртва и ранији подвизи маршала Петена, генерала Власова и Недића није аболирала њихову каснију велеиздају.
