У савременом свијету, који нервозно трчи за пролазним сензацијама и материјалном сигурношћу, дубоко у људској души често остаје празнина коју ништа овоземаљско не може попунити. То је чежња за оним што је вјечно, за личним односом са Творцем. Међутим, у православном духовном искуству поставља се једно суштинско питање: шта заиста значи срести Бога?
У свом надахнутом духовном поучењу, познати руски проповједник и свештеник, протојереј Фјодор Бородин, дотиче управо ову тему и подсјећа нас на једну честу заблуду. Многи вјерују да је чин рођења у благочестивој хришћанској породици или дјетињство проведено у Цркви довољна гаранција да смо већ срели Христа. Међутим, духовно искуство нас учи да то може бити замка. Човјек може читав живот посјећивати храм, познавати сва правила и обичаје, а да у дубини свога срца никада лично не доживи тај живототворни сусрет са васкрслим Христом.
Отац Фјодор сликовито пореди такво стање са извором љековите, живе воде на сопственом имању — извором који је затрпан муљем, грањем и заборавом. Вода је и даље ту, али човјек умире од жеђи поред ње јер је до тог сусрета одбио да дође сопственим трудом.
Више од дарова — Трагање за Лицем Божијим
Сусрет са Богом није само лијепо осјећање нити једнократан емотивни занос. Протојереј Фјодор Бородин указује да се у Библији, а посебно у Псалтиру Цара Давида, тај сусрет описује као сусрет „лицем у лице”. Када се кроз 23. псалам припремамо за Смјештање Несмјестивог у Светој Тајни Причешћа, ми исповиједамо да смо „род оних који траже Лице Бога Јаковљевог”.
Слаб човјек, оптерећен свакодневним бригама, склонији је да од Бога тражи само Његове дарове — здравље, помоћ, мир или утјеху. То је људски и разумљиво, али православна вјера нас позива на нешто много дубље. Отац Фјодор наглашава да смо позвани да не тражимо само дарове, већ Даваоца дарова; да не тражимо само помоћ, већ само Лице Божије. Вапај псалмопојца: „Не одврати Лица свога од мене и Духа свога Светога не одузми од мене”, јесте суштина сваке праве молитве.
Страшно упозорење: Трагедија апостола Јуде
Ако је сусрет са Христом почетак новог живота, зашто је толико важно томе прилазити са непрестаним трепетом? Зато што се тај сусрет може изгубити.
Као најпотреснији и најстрашнији примјер за то у историји људског рода, протојереј Фјодор Бородин истиче апостола Јуду Искариотског. Јуда није био обичан посматрач нити неко ко је Христа слушао из даљине. Када га је Христос позвао, он је оставио све своје земаљске планове, имовину и живот. Учинио је управо оно на шта јеванђељски богати младић није имао снаге. Постао је један од Дванаесторице. Више од тога — када их је Христос слао на проповјед, Јуда је у Његово име творио чудеса, исцјељивао болесне и изгонио демоне.
Па ипак, упркос свим тим чудесима и непосредној близини Вјечног Живота, Јудина љубав према Христу је полако угинула. Сусрет се завршио трагедијом. Ово нас опомиње на страшну истину коју отац Фјодор подвлачи: близина Светињи не спасава сама по себи ако срце престане да воли. Духовни живот не подноси статичност — оно што се у нама свакодневно не обнавља и не расте, то природно изумире.
Како се сусрет са Богом провјерава и обнавља?
Ако је сусрет са Христом процес који мора трајати током цијелог нашег земаљског пута, како га можемо свакодневно задобијати и, што је још важније, како можемо провјерити да ли смо у њему?
Слиједећи православну традицију, протојереј Фјодор Бородин даје два јасна одговора:
- Непрекидни молитвени и литургијски труд: Сусрет са Богом се одржава кроз свакодневну, вапрећу молитву и кроз редовно учешће у Светим Тајнама Цркве. Причешће Тијелом и Крвљу Христовом јесте најприснији могући сусрет са Творцем који човјек може доживјети на земљи.
- Љубав према ближњем као једино мјерило: Како да знамо да нисмо у заблуди? Свети Јован Богослов, Апостол Љубави, у својој Првој саборној посланици даје непогрешиви критеријум који отац Фјодор посебно истиче: „Ми знамо да смо прешли из смрти у живот, јер љубимо браћу; ко не љуби брата, остаје у смрти.”
Када човјек ваистину сретне Христа, он духовно оживљава. Љубав Божија тада преплављује његово срце и он више не може да посматра друге људе са равнодушношћу или мржњом. Та благодат се природно излива на сваког човјека који је у потреби, на сваког сродника, комшију или пролазника.
Срести Бога значи постати проходна цијев за Божију љубав према овом свијету. То је једини пут који нас преводи из душевне смрти у вјечни, истински Живот.
