Пише: Марко Ковачевић, градоначелник Никшића
„Видовдане, мој очињи виде,
тобом видим што други не виде.”
Иако сам много пута био на Косову и Метохији, обилазио наше светиње и наш народ тамо, чини ми се да га никад нисам јасније видио него прекјуче, на административној линији на Брњаку, када сам од стране полицајаца приштинске администрације обавијештен да ми је забрањено да ступим на територију Космета.
Разлози су били смијешни и неозбиљни, а читав потез је направљен са жељом да се кроз бијес и љутњу, за које су рачунали да ће их изазвати, дође до неког непромишљеног потеза с наше стране.
Рачунали су да ће наићи на плитки поток српске политике који хучи. Наишли су на дубоку воду.
То што не дозвољавају да видимо наше светиње тамо, њих само учвршћује у нашим срцима. То што желе да нам онемогуће сусрет са нашим народом тамо, нас само зближава још више. То што им смета наше памћење Видовдана, само говори о томе колико је то памћење важно. То што хоће да кроз овај потез једне власти у тамошњој администрацији посматрамо читав један народ, говори управо да не треба да поступамо тако.
Видовдан, сви косовски јунаци, честити цар Лазо и храбри Милош Обилић, са оба своја побратима, прослављају се данас свуда гдје је нашега народа.
Некадашња Књажевина, доцније Краљевина Црна Гора, настала је управо на видовданској етици народа који ју је створио. Она је и даље снажна у многим породицама на простору Црне Горе.
Почео сам стиховима митрополита Амфилохија, једног од оних који су најјасније указали колико је памћење важно, а завршићу другим, општепознатим:
„Куд год да кренем, теби се враћам поново,
ко да ми отме из моје душе Косово“
