Данас Српска православна црква свечано прославља спомен на Светог Јустина Нового (Поповића) Ћелијског, једног од највећих теолога, мислилаца и благовјесника двадесетог вијека. Његов живот, испуњен неуморним радом, молитвеним тиховањем и непоколебљивим свједочењем Истине, оставио је неизбрисив траг у васељенском Православљу.
Од Благоја до монаха Јустина: Рани живот и призив
Рођен је у Врању на празник Благовијести, 6. априла 1894. године, у старој свештеничкој породици, добивши на крштењу име Благоје. Од ране младости, његов животни пут био је нераскидиво везан за цркву.
Духовни коријени: Одрастајући у побожном дому, Благоје је развио дубоку љубав према Светим Оцима, али и према дјелима Фјодора Достојевског, који ће остати његов вјечити духовни сапутник.
Трагични губитак и завјет: Након изненадне смрти брата Стојадина, Благоје доноси чврсту одлуку да цио свој живот посвети Богу, упркос првобитном противљењу родитеља.
Ратна искушења и монашење: Током Првог свјетског рата био је мобилисан у ђачку чету при војној болници у Нишу, прошавши кроз голготу повлачења преко Албаније. У Скадру, на прелому 1915. и 1916. године, прима монашки постриг од патријарха Димитрија и узима име Јустин, по Светом Јустину Философу.
Академски улет и сукоб са западним хуманизмом
Монах Јустин је посједовао изузетан интелект и широку ерудицију. Његово школовање водило га је кроз велике духовне и свјетовне центре тог доба:
Петроград и Оксфорд: Студирао је у Русији уочи Револуције, а потом у Енглеској. На Оксфорду је припремио докторску тезу „Религија и философија Достојевског“, која је због оштре критике западног антропоцентризма и хуманизма била одбијена.
Атински докторат: Након повратка на Балкан и службовања у Сремским Карловцима, отац Јустин одлази у Грчку гдје на Универзитету у Атини 1926. године успјешно брани докторат на тему „Проблем личности и познања по учењу св. Макарија Египатског“.
Мисионарски и професорски рад
Између два свјетска рата, отац Јустин обављао је важне црквене и просвјетне дужности. Био је покретач часописа „Хришћански живот“, у којем је оштрим и бескомпромисним пером указивао на аномалије у тадашњем друштву и клиру.
Заједно са Светим Јосифом Цвијовићем учествовао је у великој православној мисији у Прикарпатској Русији (Чехословачка). Иако је због својих врлина предложен за епископа, из дубоког смирења је одбио ту почаст, сматрајући се недостојним. Од 1934. године постаје професор Догматике на Богословском факултету у Београду, гдје око себе окупља младу и интелектуалну српску елиту.
Манастир Ћелије: Тврђава вјере под комунистичким прогоном
Доласком нове, безбожне власти након Другог свјетског рата, за оца Јустина почиње период дугог и тешког страдања. Брзо је ухапшен у овчарско-кабларским манастирима, а потом протјеран са Универзитета и из јавног живота.
Године тиховања (1948–1979): Благословом владике Симеона, отац Јустин долази у женски манастир Ћелије код Ваљева. Овдје проводи остатак свог живота у својеврсном кућном притвору, под сталном присмотром државне безбједности, изложен честим саслушањима и прогонима.
Упркос изолацији, манастир Ћелије постаје духовни светионик за читав православни свијет. Отац Јустин је у ћелијској тишини остварио свој највећи богословски и књижевни рад:
Написао је капиталну, тротомну „Догматику Православне Цркве“.
Превео је и приредио опсежна „Житија Светих“ за свих 12 мјесеци у години.
Написао је бројне студије, тумачења Новог завјета и философске есеје.
Преподобни Јустин се упокојио у исто вријеме и у исти дан када је и рођен – на празник Благовијести, 7. априла 1979. године. Сахрањен је поред манастирске цркве у Ћелијама, а његов гроб је деценијама био мјесто ходочашћа и бројних исцјељења.
Свети Архијерејски Сабор Српске православне цркве донио је 2. маја 2010. године одлуку о његовој канонизацији. Његове свете и цјелебне мошти данас почивају у новоизграђеном храму у манастиру Ћелије, који је подигнут по његовом аманету.
Његова богословска мисао, сажета у позив на свестрано васкрсење човјека кроз Богочовјека Христа, остаје трајни путоказ и штит православне вјере у савременом свијету. Тропар Светом Јустину слави га као „православља сладост“ и „ријеку мудрости“, чијим молитвама нека Господ укријепи и помилује све нас.
