Косовски или Хашки завјет? Братољубиви одговор на једно виђење Отаџбинског рата ДругоСрбијанце прекомандоване или преумљене у „националисте“ увијек прате два заостатка из „старог“ менталитета: понављање хашке верзије догађаја и вјера у инхерентно дивљаштво „босанских Срба“.
То је и логично: другоСрбијанац је у основи гордељиви, прелешћени себељуб који, чак и када се наводно приближи „националном“ и даље држи до илузије о сопственој суштинској узвишености над другим људима. Он гордо суди и дијели правду а из историје, увијек испуњене крвљу и знојем бира само оно што му се чини „достојим“ њега тј оно што му је наметнуто као пожељно.
Све што је о. Арсеније у свом изливу прелести рекао о човјеку који је стварао Српску само је заостатак психоделичног другоСрбијанства којега се очигледно и даље није ослободио. Најприје: у овим стварима немам ниједан разлог да вјерујем о. Арсенију. Када се бранио српски народ, о. Арсенију, још увијек изван Православља, било је 32 године и даље је тражио себе и свој пут.
Зато је он добар саговорник на тему дроге, рокенрола и јоге али дословно нема никакав кредибилитет када је по сриједи оно што смо преживјели 1992-1995. Док је он тражио себе у експериментима, један генерал и стотине хиљада бораца дали су себе за народ.
Дакле: о. Арсеније може да сматра шта год, његово мишљење је мишљење човјека који тада није био уз свој народ. Такође: коначни суд о историји даће историографија када престану да дјелују политички фактори који диктирају хашку верзију догађаја – у свијету се то већ догађа. Али читав урадак о. Арсенија потврђује ону стару изреку да „када Србин хоће да буде објективан, он усвоји гледиште својих непријатеља“.
Данас хрватска, њемачка, па чак и „македонска“ и „црногорска“ верзија Првог свјетског рата и славне српске војске приказују ту силу ослобођења на исти начин на који Хаг приказује ВРС. Још је Димитрије Туцовић описивао нашу војску из балканских ратова у књизи „Србија и Арбанија“ тако као да му је књигу штампао Хелсиншки одбор. Па ипак данас ниједан нормалан Србин не вјерује тој пропаганди јер видимо Цјелину догађаја.
Тако и сваки нормалан Србин зна шта је доживио 1992-1995. То очигледно не зна само о. Арсеније, жртва масовне прелести новопеченог монаштва које је први пут у српској историји кренуло не да ствар гледа очима свог народа већ туђег суда тј. туђе Моћи. Зато мене не смућује то што је о. Арсеније рекао али добро показује које су посљедице једног великог духовног експеримента када смо олако монашили свакога а потом тим рокерима дали да експериментишу по Тијелу Христовом.
О ВРС и њеном команданту нешто знам из дјетињства а много више из свједочанстава људи који јесу носили њену униформу.
Протојереј ставрофор др Дарко Ристов Ђого
