У историји српског народа постоје мјеста која нису само географске тачке на мапи, већ духовни стубови и заветна светилишта. Једно од таквих мјеста су Пребиловци — страдално херцеговачко село и жива гробница страдалника чије су кости деценијама почивале у дубинама херцеговачких јама.
Када су 1991. године Мученици пребиловачки извађени из мрака скракраћених бездана и достојанствено сахрањени, међу окупљеним народом стајао је Блаженопочивши Патријарх српски Павле. Његова бесједа изречена тада на овом светом мјесту остала је записана као један од најснажнијих духовних оријентира нашем народу, нудећи дубоко православно тумачење страдања, праштања и људског достојанства.
Једина стварна утјеха: Живот пред Богом Живим
Патријарх Павле започиње своје обраћање подсећањем на суштинску хришћанску истину коју често заборављамо ожалошћени земаљском смрћу. Наши сродници и преци који су пострадали у Пребиловцима нису погинули као злочинци, већ као невине жртве, и то је — како истиче Патријарх — једина стварна утјеха.
„Пред Богом Живим, онај ко је човјек — увијек је жив, а нечовјек је мртав пред Њим и док гази по овоме свијету.”
Ове патријархове ријечи откривају дубину православне антропологије: физичка смрт невиног човјека није његов крај, већ прелазак у вјечност, док је духовна смрт оних који чине злочин заправо истинска и страшна пропаст. Зато се, према ријечима Патријарха Павла, никада и ничега у овоме свијету не треба бојати осим Бога и сопственог греха. Онога ко се Бога боји, ништа земаљско не може уплашити нити поклекнути.
Одговор на искушење освете: Зашто нас вјера учи милосрђу?
Током своје бесједе, Патријарх Павле се са пуно очинске бриге осврнуо на један разговор са младим човјеком који му је у тренуцима народних невоља рекао да је за све српске несреће крива управо наша православна вјера — јер нас вечито учи да будемо милостиви, да праштамо и да не будемо осветољубиви, што су други кроз историју користили на нашу штету.
Патријарх је тада одлучно одбио такво схватање и кроз два живописна примјера из народног памћења објаснио шта заиста значи бити укоријењен у Христовој вјери:
1. Примјер из Васојевића (Прича Марка Миљанова)
Патријарх подсећа на причу коју је забиљежио чувени војвода Марко Миљанов о старим Васојевићима. Када је један млађи човјек из најнижих побуда с леђа ранио стараца и избио му око да би му узео оружје, суд га је осудио на дугогодишњу робију. Међутим, тај исти старац, ослепљен и рањен, дошао је пред суд и Књаза Николу молећи да се младић пусти на слободу.
На питање зашто то чини, старац је одговорио:
„Њему је 17 година, а мени 60. Већу је несрећу он учинио себи него мени. Мени животни пут већ одлази крају, а он је на почетку живота — па зар тако да га почне и у затвору заврши?”
Патријарх Павле наглашава да управо оваква узвишеност душе показује оно што нас је одржало кроз вијекове — не само да биолошки преживимо, већ да преживимо као људи Божији.
2. Рањеник и зарoбљеник на Солунском фронту
Други примјер који је Патријарх изнио говори о српском војнику из Првог свјетског рата. Рањен у руку током Солунске офанзиве, водио је са собом бугарског заробљеника према болници. Видјевши да је исцрпљени заробљеник занемого и да више не може да корача, српски војник га је попео на свог коња и пешке га водио за вођице.
Када га је зачуђени генерали Војвода Степа питао зашто рањеник пешачи док заробљени непријатељ јаше, војник је једноставно одговорио:
„Господине генерале, он је заробљеник, ја сам рањеник. Непријатељстава више нема — сад смо само људи.”
Чојство и jунаштво: Очување лика Божијег у себи
Српски народ, према речима Патријарха Павла, није рођен да буде „овца за клање” нити да без отпора савија главу пред злочином. Заштита дома и Отаџбине је дужност, али у тој борби никада се не смије прећи граница која нас претвара у оно против чега се боримо.
Кроз чувену формулу Марка Миљанова, Патријарх подсећа на вековни православни етос нашег народа:
- Јунаштво је бранити себе од непријатеља.
- Чојство је бранити непријатеља од себе.
„Ни према непријатељу не смијемо бити нељуди. Нисмо бирали у ком ћемо се народу родити — као Срби, Хрвати, Турци или Њемци. Нисмо због тога ни криви ни заслужни. Али да ли ћемо поступати као људи или нељуди — то зависи искључиво од нас и то Бог од нас очекује.”
Вечни завет из Пребиловаца
Бесједа Патријарха Павла у Пребиловацима није била само беседа над отвореним ракама мученика; то је била духовна катехеза читавом српском народу. Она нас учи да наше молитве за пострадале морају бити праћене дубоким унутрашњим преображајем.
Сећајући се пребиловачких мученика, не меримо своју величину мржњом према њиховим џелатима, већ својом спремношћу да у свим животим искушењима очувамо име српско и православно. Једини начин да будемо достојни њихове жртве јесте да у свим околностима останемо оно што Господ од нас тражи — да будемо људи.
