Принц Михаило Петровић је последњи велики Петровић Његош, син принца Мирка и Наталије Констатиновић и један од ријетких који су одбили круну у два наврата. Рођен је 1908. године, а име је добио по ујаку своје мајке кнезу Михаилу Обреновићу. Већ је рођењем, по замисли руског двора и краља Николе, његовог ђеда, планиран да буде наследник пријестола будуће уједињене српске државе. Када је краљ Никола напустио Црну Гору 1916. године, Михаило живи у Напуљу, а потом наставља школовање у Уједињеном Краљевству и Француској. Послије рата добија од свог брата од тетке краља Југославије Александра Карађорђевића државну апанажу. Спремајући се за рат против Југославије, од Мусолинија добија тајну понуду да преузме црногорску круну, што он одбија. По избијању Другог свјетског рата принц Михаило бива ухапшен од Њемаца и спроведен у логор у близини Франкфурта. Ту га је пронашао специјални изасланик италијанске краљевске куће Савоја и краљице Јелене, његове рођене тетке, тражећи од њега да крене на Цетиње и преузме црногорски и краљевски пријесто, јер је Црна Гора требало да прогласи независност и марионетску власт. Принц је и ту понуду одбио.
Дошла су кола генералног конзула Италије у Франкфурту у којима је био дипломата маркиз Сера у пратњи једног секретара из конзулата. Маркиз је принцу Михаилу показао телеграм који је тог дана примио од грофа Галеаца Ћана, министра спољних послова фашистичке Италије. Гласио је: “Изволите се обавијестити да ли би црногорски принц Михаило био вољан ступити на пријесто свог покојног ђеда краља Николе, коју му понуду чини италијанска Влада…” Михаило је одговорио да је био одувијек убијеђени и одушевљени присталица пуног југословенског јединства. „Уз то, одавно сам био положио заклетву на вјерност свом брату од тетке, покојном Александру и ту заклетву обновио и намјеснику, кнезу Павлу. Ни за шта на свијету не бих одступио од своје чврсте ријешености да останем на пуној линији вјерности својој отаџбини Југославији!“ Згранути италијански дипломата је покушао да заплаши принца, заробљеника. Испричао му је да је Гестапо већ добио налог да одмах ослободи и њега и његову супругу јер нико није ни сумњао да би он могао одбити понуђену круну, а да у супротном ризикује да до краја рата остане у заточеништву. „Ако је тако, с огромном радошћу примам што ми је досуђено. Слобoда и почасти не би ми били никаква накнада за срамоту што сам издао своју земљу.“
Због тога што није сарађивао са окупаторима, принц Михаило у комунистичкој Југославији добија намјештење у Министарству спољних послова, али веома брзо, увидјевши начин на који влада Броз одлази у Француску, гдје умире 1986. године. Гроб Михаила Петровића и данас је на том гробљу, у близини Орлија, код Париза. Приликом преноса и сахране земних остатака краља Николе и краљице Милене на Цетињу 1989. године било је планирано да се заједно са њима пренесу на Цетиње и земни остаци кнеза Михаила, али према француским прописима због кратког протока времена од упокојења то је одложено за мај 1990. године. Том приликом на Дворском гробљу пред Цетињским манастиром направљена је гробница принца Михаила, поред гробница принцеза Вјере и Ксеније. Његов аманет је да буде сахрањен у отаџбини међу својим славним прецима Петровићима.
