Пише: Ведрана Кулага Симић
Почетком тих деведесетих година били смо дјеца. Имали смо неких пет, шест година у то тешко, претешко доба за наше очеве и мајке који су махом тада, или нешто прије, циглу по циглу градили наше домове. Тад нисмо знали шта је то. Чак ни када нам је уништено, али нам је испричано 1992. година.
Ратни вихор је стигао под овај дио неба. Дојучерашње комшије су почеле да се гледају преко ниша. Свако у свом у увјерењу узео је оружје да би заштитио породицу од зла које је надирало.
Испаљени су први меци. Пали први животи. Сахрањени први тек пунољетни дјечаци. И бебе. Сићушне. Тек што су рођене. Моћници им нису дали да живе. Дах су им ускратили. И плач је утихнуо, али само њихов.
Црне странице историје поново су биле одабране за овдашњи српски живаљ који је још шаптао о стравичном покољу дјеце, жена, стараца свега неколико деценија раније. Само јер су се крстили са три прста. Састављена.
Жалост, и поновило се. У Сијековцу надомак Брода. У марту. На кућном прагу су убијани цивили. Стари, недужни, готово непокретни. Болесни. Народ је јасно видио шта се спрема, док се језа увлачила у кости.
Војска Републике Српске формирана је 12. маја 1992. године. Један до другог стали су војници, људи из народа, истрајни да до посљедње капи крви бране огњиште, породицу. Да бране живот јер је непријатељски обруч у Посавини, у којем се нашло на хиљаде људи у сливу Саве, Укрине и Босне, пријетио да их избрише са лица земље, а у смрт пошаље још ко зна колико њих у Крајини који су вапили за лијековима, кисеоником и основним правима за живот.
Одлука је пала. Једина исправна. Једина могућа. Морао се прочистити пут до Србије. Па макар био и козја стаза. Српски народ је требао коридор спаса.
Жестоке борбе вођене су од краја прољећа до почетком јесени на територији Посавине. Повлачење није долазило у обзир. Знало се шта би се десило због паклене мржње коју су хрватске снаге и партнери у злочинима показивали гдје год им је чизма прошла.
Здруженим снагама војске Српске, сабораца из Крајине, авијације, полиције је пробијен коридор. Први путић преко Требаве био је нешто бољи од козје стазе из наредбе генерала Талића, али довољан да се осјети дах слободе.
Српска ће се и ове јунске недјеље, традиционално пред Видовдан, сјетити хероја из Одбрамбено-отаџбинског рата и битке за коридор. За живот.
И живјеће коридор. Живјеће сјећање. Живјеће кроз окупљање на Дугој Њиви испод славне крушке, а треба да живи и на свим другим котама гдје је тих дана прољећа, љета и јесени одбрањено право на живот. Уз тешке губитке.
И данас, у миру, тим правцем Српска гради коридор према Србији. Модерно речено аутопут и зато вриједи поновити нешто што је у овим редовима већ написано прије неколико година – једна од дионица мора понијети славно име „коридор 92“ на том путу јединства.
