“Ритопек се сели” наслов је из некадашње штампе који би и данас изазвао пажњу. А није била реч ни о каквом хиру урбаниста, већ катастрофи која је 1981. године погодила Србију! И било је много страшније него што можете да замислите!
Оно што зовемо стогодишњим катастрофалним поплавама биће да се много чешће дешавало у историји. Климатске промене или не – Дунав и Сава са својом мрежом притока које прожимају Србију знале су да итекако подивљају и покажу своје мрачно лице кудикамо више него једном у сто година.
И данас можемо да се сетимо призора Београда који плива 1981. године. То је баш та поплава и није то била само Карађорђева улица, потопљени су и били и Мостарска петља, Булевар војводе Мишића, Гаврила Принципа, Слободана Пенезића (данас Булевар Краља Александра И Карађорђевића)…
Али, све то био је само најдраматичнији, оком видљиви облик катастрофе.
Оно што се није видело, а било је смртоносно, јесте прилив подземних вода који је 22. марта 1981. године изазвао рушење насипа на прузи Београд – Ниш између станица Стеванац и Браљина, када је у железничкој несрећи погинуло 40 људи, а о чему смо недавно писали.
Док се Србија још опраштала од страдалих, вода је надирала! На ногама су биле градске службе, територијална заштита, војска. Подизали су се и ојачавали насипи, али вода их је рушила, а земља клизала!
Београд је био у паници, јер су Дунав и Сава непрестано надирали.
Најтеже је било у Ритопеку, где се на удару земље нашло 250 кућа. “Цело село ће морати да се пресели на нову локацију”, писале су новине. Клизишта су се активирала широм Београда: у улици Маријане Грегоран угрожена је зграда с 25 станова.
Критично је било подручје Обреновца, који је избегао трагичну судбину те године, али 290 породица је било евакуисано, а 850 угрожено. Чак 20.000 хектара земље је било под водом, насипи су пуцали, а земља се померала. Дошло је до пробоја насипа крај Колубаре који је хитно затворен камењем и земљом.
“Ноћас је вода на неколико места пробила насип па су јединице територијалне заштите и ЈНА у непрестаној приправности. Стари пут према Виноградима на Дубоком је због појаве новог клизишта јуче напукао у дужини од 15 метара, а срушена су два моста“, део је извештаја из новина.
Како је годинама касније сведочио тадашњи председник општине Обреновац Живота Станојевић, започета је хитна изградња такозваних зечјих насипа, али је ниво воде растао и није било шансе да се место одбрани. Колубара је већ у поподневним сатима пробила насип и вода је кренула ка Обреновцу.
Одмах смо евакуисали насеље Шљивице, иселили смо преко хиљаду породица. Пустили смо да вода поплави Вашариште и овај део где је хотел, све до Саве, око 800 хектара. То је била прва касета. Затим смо отворили другу касету, да вода поплави Велику бару и да се током старог Купинца врати, како бисмо растеретили притисак према Обреновцу. Упоредо смо градили зечје насипе да вода не продре у сам град, сведочио је Станојевић.
Спасоносно је било искуство инжењера Ђорђевића, човека који је водио одбрану и у претходној катастрофалној поплави Обреновца 1962. године.
Он је инсистирао да се подивљала Тамнава прво обузда код пијаце, а затим је дао још неколико тачака које су затворене импровизованим насипима.
Ако то не буде довољно, рекао је, просеците пут да вода оде у Велику бару.
Тако је и било учињено. Али у граду је настала паника, људи су почели да излазе на улице.
Морао сам некако да их уверим да ствари држимо под контролом и да неће доћи до проблема. Када су се појавиле цистерне, кренули су коментари ‘Па чега се плашите? Зар би они прали улице да не држе ствари под контролом?’ Тај гест је грађанима улио самопоуздање и убрзо су се разишли са улица“, говорио је Станојевић.
Панчевачки рит је одолевао, али је осигуран веома великим додатним насипом. Ипак, плодне оранице су биле поплављене. Систем “Галовица” штитио је Нови Београд и Земун, а код Старог сајмишта били су такође подигнути тзв. “зечји насипи“.
У том налету вода, било је веома угрожено и Смедерево, где су Дунав и Језава продрли у град, поплавивши 150 кућа и станова.
Последице су биле огромне: од људских жртава до изузетне материјалне штете. Ритопек се, упркос мрачним новинским насловима, ипак задржао на свом месту, а најважније што је остало после ове поплаве, било је искуство.
Захваљујући мерама предузетим у наредним годинама, више се никад није поновило разарање сличних размера. Све до трагичне 2014. године када се над Србијом десила таква атмосферска непогода какву није било могуће претходно замислити ни у најцрњем сценарију.
