Убедљива победа странке бившег председника Румена Радева на ванредним изборима у Бугарској представља артикулацију дугогодишњег народног незадовољства и специфичан хибридни модел политичке борбе, оцењује за емисију “У средишту пажње”, Првог програма Радио Београда, историчар Лука Филиповић из Института за савремену историју.
Историчар Лука Филиповић истиче да успех „Прогресивне Бугарске“ није случајан, већ је плод дубоког незадовољства које је кулминирало крајем 2022. године.
„Сама странка ‘Напредна Бугарска’ настала је током марта ове године на таласу огромног незадовољства које у Бугарској куља већ годинама.Кључни тренутак представљају студентске демонстрације и масовни ‘Генерације З’ покрет који је довео до мобилизације грађана и пада владе у децембру прошле године“, објашњава Филиповић.
Истиче да ова коалиција малих партија и покрета представља својеврсни „историјски експеримент“.
„Ова партија на известан начин представља хибрид између нових политичких снага и повратка старе опозиције, којој припада и сам Радев. Бугарска је ту јединствена јер развија модел масовног покрета који није класичан источноевропски – нема чврсту сарадњу са већ постојећим партијама, нити унапред јасно дефинисану спољнополитичку оријентацију“, наводи Филиповић.
Покрети на Балкану и глобални феномени
Филиповић повлачи паралелу са глобалним феноменима, истичући да су покрети на Балкану све сличнији онима виђеним у Хонг Конгу или Непалу.
„То су много више безлични, постидеолошки покрети, без јасног вођства, где два или три једноставна захтева артикулишу општенародно незадовољство. Прва и основна тачка свих масовних протеста, било да је реч о Бугарској, Мађарској или Србији, јесте корупција. Тек касније на ред долазе ауторитаризам и остала питања“, истиче Филиповић.
Према његовој оцени, иза ових захтева крију се дубљи економски и друштвени проблеми.
„Незадвољство је мотивисано друштвеним неједнакостима, све већом економском кризом, падом потрошачке моћи и несигурним пословима. Сви ти фактори када се акумулирају, стварају отпор који се концентрише на кључне политичке тачке“, каже Филиповић.
Упркос већини у парламенту, Филиповић упозорава да „Напредна Бугарска“ није идеолошки хомогена целина.
„Не можемо знати колико ће владајућа коалиција бити стабилна изнутра, јер она обухвата широк спектар – од социјалдемократа и левог центра, па све до извесних елемената на десници. Врло је могуће да ће доћи до унутрашњих сукоба, ако не идеолошких, онда мотивисаних интересима“, оцењује Филиповић.
О односима Србије и Бугарске
Говорећи о односима Београда и Софије, Филиповић примећује да су они „ни приближно добри као што би могли да буду“, упркос заједничким интересима.
„Стиче се утисак да ми чешће скрећемо главу од источног суседа, јер западне суседе перципирамо као ‘престижније’ пријатеље. Међутим, истраживања у Бугарској показују да је слика о Србима тамо потпуно другачија и да нема отпора блиској сарадњи. Док ми још увек робујемо стереотипима о ‘ножу у леђа’ из Балканских ратова, Бугари у својој култури сећања рат из времена краља Милана називају ‘братоубилачким’ и исказују трагедију тог сукоба“, истиче Филиповић.
Историчар закључује да се може очекивати да економска размена две земље остане на садашњем нивоу или чак забележи раст, пошто за сукобе у тренутним околностима не постоји ни политички ни економски основ.
Извор: www.rts.rs
