Током августа 1994. године, вођене су борбе за брдо Вис, 15 km сјеверно од мјеста Грачаница. Тада су јединице 111. и 212. бригаде АРБиХ 8. августа, пробиле одбрану 1. Требавске бригаде ВРС (ТГ-3) и заузеле 14 km српске територије, укључујући и врх Вис. До 12. августа Срби су успјели да поврате дио изгубљене територије, али је Вис остао у рукама непријатеља, што је представљало добру одскочну даску за нове нападе на том подручју.
Охрабрени успјехом, муслимани су у октобру предузели озбиљнију операцију, чији је циљ био Добој, планински ланац Требава (сјеверно од Виса), са којег је команда АРБиХ планирала напад на Модричу, те посавски коридор сјеверно од Градачца. За напредовање на Добој, ангажоване су 109. 242. и 251. бригада АРБиХ док је 212. бригада предводила напад на мјесто Скиповац (Требава), те 107-ма ојачана са 241. бригадом.
Са овим снагама муслиманска офанзива је отпочела 15. октобра нападом на положаје 1. Требавске бригаде сјеверно од Виса. Муслимани су заузели 20км територије прије него што је њихово напредовање заустављено на обронцима Требаве.
Два дана касније почео је главни дио операције – напад на Добој и посавски коридор: сјеверно од Градачца муслимани су потиснули јединице ТГ-4 и заузели села Сибовац и Липорaшће. За блокирање непријатељске офанзиве на најважнијем правцу пребачена је 1. тенковска бригаде ВРС из рејона Оџака. Ту је офанзива АРБиХ заустављена.
Офанзива на Добој заглибила је у борбама за кључне тачке одбране града, висове Циганиште вис 522 m и Бегову главицу 365 m. Град су браниле 1. добојска лака пјешадијска, 2. и 4. бањалучка пјешадијска бригада, јединице 2. тенковске бригаде и 9. извиђачка чета. Све ове јединице биле су у саставу ОГ-9 „Добој“, под командом пуковника Владимира Арсића.
Борбе су трајале недељу дана, али муслиманске снаге нису успјеле да пробију одбрану ВРС.
8-10. новембра извршени су новипокушај, који су такође одбијени.
Град Добој је остао чврсто у српским рукама.
