Муслиманско Сарајево могло је, изгледа, Додику „дохакати” једино да је Шмит још једном променио Устав и наметнуо закон о остракизму. А увођење остракизма омогућило би им да га због завођења српских бирача протерају из Босне на 20 година. Док су га вребали иза ограде куће, а он кришом прелазио Дрину на путу, вија Вучић, до Путина, на Башчаршији су га већ видели како тражи политички азил у Москви и тајно скровиште у Сибиру. А откако га је Трамп амнестирао, враћао се све јачи. Треба разумети комшије, није им „лахко”.
У прошлу недељу, у складу са свим проценама, победио је СНСД, а његов шеф водио је кампању и за странку и за Жељку и за Саву. Нико није сумњао да ће Жељка Цвијановић, популарнија него икад, лако претрчати кандидате опозиције. Али странка је занемарила потребу да бирачима боље објасни зашто за председника Српске није поново кандидовала актуелног Карана, који је већ два пута победио истог противкандидата опозиције Бланушу, него актуелног премијера Саву Минића. Зато је у финишу кампање Каран морао да показује да не може из здравствених разлога, а Минић да доказује да може зато што је у доброј кондицији. У тандему с Додиком, стизао је свугде – од Модриче до Москве и натраг – и добацио преко очекивања.
Додик је показао да је центар моћи тамо где је он, с функцијом или без ње. Проширио је за једно важно место круг највишег руководства, у којем је он поред шефа странке заузимао још једну позицију (премијер, председник, члан Председништва). Показао је да препрека јединству Босне није само Додик, како су то представљали свету из муслиманског Сарајева, него Додиков тим, у којем су своје задатке одлично одрадили и нови првотимци Синиша Каран и Ана Тришић Бабић. Ни у једном моменту није било искакања и солирања, упркос, код једних, страху или код других нади, да ће неко изиграти поверење лидера, заиграти своју игру или се ухватити у туђе коло.Нико, ни у опозицији у Србији, не сумња да ће СНС под Вучићевим вођством победити и он постати премијер у матици, али се сви питају када ће премијер у Српској постати Додик. Он сам је у финишу кампање дао две опречне изјаве. Једном је, очито алудирајући на сина Игора, који је већ шеф оперативе СНСД-а, казао да је „дошло време за смену генерација”, а онда, само који дан касније, да „има намеру да се кандидује за премијера”. Стриктно тумачећи пресуду судинице Сеније, шестогодишња забрана за Милета обухватала би и читав предстојећи мандат, али пошто су креатори пресуде били Марфи, кога је Трамп отерао кући, и Шмит, кога је буквално истерао из ОХР-а, САД се не би противиле скраћењу искључења. У најмању руку, в. д. в. п. Кришок би то прећутао, а то би било довољно да се не буне ни ПИК ни ЦИК, ни Мерц. Заиста, када се данас каже да је Додику пресуђено зато што није послушао одлуку Шмита, који је, заправо, био нико и ништа и још је опасно заљуљао ионако нестабилни босански „брод лудака” на узбурканој Миљацки, то звучи баш посве неозбиљно.
Остракизам је био специфичан механизам демократије у Атинском полису у 4. веку пре наше ере, који је имао функцију да спречи да се изузетно популарни лидери уседе на власти. Сматрало се да су то демагози који говорничком вештином заводе масе. Уколико агора (скупштина) по посебној процедури одлучи, такви би били на 20 година удаљени из града-државице. Атинска непосредна демократија, која је послужила као узор савременој представничкој, нашла је својеврстан супститут за остракизам у ограничењу председничког мандата на два пута по четири године. Античко ограничење почивало је на радикално демократској идеји да су сви чланови агоре (слободни грађани) способни да једнако добро обављају све политичке послове, па су и председника агоре пред свако заседање бирали коцком. Аналогно, данас у уставима пише да сваки грађанин има право да бира и да буде биран. Али шта када дугорочна подршка бирача није резултат вештине говорничког завођења маса него способности и доприноса.
Објективно с остракизмом или, данас, с ограничењем мандата, отвара се проблем смене изузетних државника по сили закона, иако се унапред зна да га наследник неће достојно заменити. Тукидид бележи да је и сам Перикле гласовима у агори замало дошао под удар остракизма, а зна се да се читав тај период назива Златно доба Периклове атинске демократије. И у наше време, Тачерову је заменио безлични Мејџор, Ангелу Меркел – пролазник Шолц и још гори Мерц, Де Гола –- одавно заборављени Ален Поер, Кенедија – сиви медиокритет Линдон Џонсон. Елем, закон је закон, морао је да оде бољи да би га заменио гори.
Де Гол је нашао решење у уставном продужењу мандата са четири на седам година, али су га касније Французи скратили на пет. Путин је у један мах нашао решење у рокирању функција с Медведевим, али изгледа да није био задовољан, па је извео уставну корекцију по којој се број мандата могао повећати. Кинези имају државно-партијску Централну војну комисију, која је по броју чланова мања и моћнија од политбироа и велики реформатор Денг Сјаопинг, чији историјски значај се мери с Маовим, заузимао је само положај шефа дотичне комисије. Та кинеска институционална специфичност можда је инспирисана античком праксом да је и Периклова једина функција била стратег (нешто као генерал) с деценијом мандата. За Тита је Кардељ, вечити уставотворац СФРЈ, учитељ, а не правник, смислио квазимонархистичко решење: „доживотни шеф партије и шеф државе без ограничења мандата”.
Чињеница је да колективно руководство са ротирајућим председавајућим у држави и владајућој Партији, које је у аманет наследницима оставио Броз, није издржало ни десет година, с тим што је међувреме протекло у прогресивној парализи система. Уосталом, атинска демократија није пропала упадом варвара у полис, него се урушила на властитим структурним претпоставкама, и нигде није обновљена, сем у локалним микрозаједницама и кроз референдуме.
Остракизам је у западним демократијама преживео кроз ограничење на два мандата, али уз деформације – уставним променама, реалном влашћу корпорација, дубоком државом, корупцијом, господарима из сенке. А у Босни и спољним интервенционизмом високих представника, који наоружани диктаторским бонским овлашћењима суспендују све домаће демократске институције и смењују изабране функционере, укључујући и председнике. За такве работе као да је измишљена Федерација БХ, на простору два процента већем од половине БиХ политички се бију два народа подељена на две заједнице кантона на по фртаљ земље. А у једној од њих, бошњачка већина оној другој, хрватској, бира националног представника. У овој пак првој, осам удружених странака (Осморка) не може да надгласа СДА, странку која је изазвала грађански рат и упропастила и Босну и Бошњаке. Не могу да направе јединственом ни половину (ФБиХ), а хоће целину (БиХ) јединствену. Вела хавле, вела кухвета, аман јараби! Рекли би сами.
Ономад је у дубокој старости преминула Биљана Плавшић, која је на првим слободним изборима у БиХ добила највећу подршку српског народа. Поред Караџића, Кољевића, Крајишника, једна од четворо твораца Републике Српске, коју је одбранио Младић, а њен континуитет успоставио Додик, више и дуже од свих осталих. Иако сама није била предодређена за политичарку, храбра, родољубива и православна госпођа Биљана је из прве препознала да је управо он тај и лансирала га у политички врх Српске. Апсурдно, сви ти очеви оснивачи Републике Српске, који су стекли трајну захвалност српског народа не само у БиХ, постали су, баш због тога, жртве остракизма. Не само деценије робије или чак доживотне, него им је као „пресуђеним ратним злочинцима” трајно забрањен повратак у политику. Додик ће се, међутим, најкасније за коју годину или већ сутра, вратити у премијерски кабинет, а потврдило се да правом лидеру функција није ни потребна. На другој страни ентитетске границе нема лидера, нема кредибилног саговорника.
Дино?! Фахро?! Денис?! Нермин?! Ма ’ајте, молим вас, уозбиљите се! Ево није то ни син бабе му Алије и муж докторице Себије. Можда је највећа тековина минулих избора то што ће лидери Срба и Хрвата Додик и Човић преко Жељке и Дарјане уместо Комшића имати 2:1, те за почетак као колективни шеф државе могу да амнестирају Додика и реактивирају га као премијера А Денису једино преостаје да, пошто је Шмит пропустио, тражи да се у Босни уведе остракизам.
*Aкадемик
Преузето са: https://www.politika.rs/scc/clanak/792390/pogledi/ostrakizam-kako-ga-se-nisu-setili
