Три деценије након пада сребреничке енклаве у јулу 1995. године, питања везана за овај догађај и даље изазивају дубоке политичке, друштвене и правне полемике. Док се у међународној јавности догађаји у Сребреници често користи као готова политичка етикета и изговор за геополитичке и војне интервенције, детаљнији увид у материјалне доказе, судоверске пресуде и форензичке извештаје открива читав низ контрадикција, неутврђених чињеница и отворених питања.
Циљ овог чланка јесте да читаоцима портала stanari.ba упути објективан, чињенично утемељен и аргументован преглед онога што је до сада званично утврђено, али и оних аспеката о којима Међународни кривични трибунал за бившу Југославију (МКТЈ) и друге институције нису дале прецизне одговоре.
1. Број жртава: Статистичка неуједначеност и одсуство прецизних података
Један од највећих камена спотицања у дебати о Сребреници јесте укупан број страдалих. Иако се у медијима готово униформно понавља цифра од 7.000 до 8.000 убијених, званични извори и саме пресуде Хашког трибунала садрже значајне разлике:
- Меморијални центар Поточари: На каменој плочи уклесан је број од 8.372 жртве.
- Истраживачко-документациони центар (Сарајево): У „Босанском атласу злочина“ наводи се цифра од 6.886 страдалих (уз контрадикторност у посебној табели која помиње 4.256 убијених и 2.673 нестала лица).
- Судски предмети МКТЈ:
- У предмету Крстић, веће наводи „7.000 до 8.000 људи“.
- У предмету Поповић, веће наводи да је утврђено да је убијено „најмање 5.336 идентификованих појединаца“, уз могућност да се број попне до 7.826.
- У предмету Толимир, Жалбено веће пресуђује број од „4.970 жртава“ у вези са тачкама оптужнице.
Кључни проблем: У званичним извештајима и медијима систематски се мешају жртве непосредног погубљења (што представља ратни злочин) са лицима која су погинула у легитимним војним борбама током пробоја 28. дивизије Армије БиХ према Тузли, као и онима који су умрли природном смрћу или страдали у међусобним сукобима.
2. Судски процеси и непосредни извршиоци
Иако је пред МКТЈ осуђен низ високих официра по линији командне одговорности или због учешћа у „удруженом злочиначком подухвату“ (попут Вујадина Поповића, Љубише Беаре, Драга Николића и других), МКТЈ је током целокупног свог постојања за непосредно учешће у стрељању заробљеника осудио само једног човека.
Случај Дражена Ердемовића
Дражен Ердемовић, Хрват из Тузле и припадник 10. диверзантског одреда, био је кључни сведок-сарадник Тужилаштва МКТЈ. Осуђен је 1998. године на свега пет година затвора након нагодбе са Тужилаштвом, уз услов да сведочи против српских оптуженика.
Међутим, анализе његовог сведочења (које је детаљно обрадио бугарски новинар Жерминал Чивиков у књизи „Крунски сведок“) указују на бројне нелогичности:
- Неслагање са форензиком: Ердемовић је тврдио да је на фарми Брањево лично учествовао у стрељању око 1.200 заробљеника. Форензички тим МКТЈ је на тој локацији пронашао укупно 127 остатака тела (од којих је 70 имало повезе преко очију или руку).
- Непознати команданти: Ердемовић током свих сведочења није могао да наведе ко је тачно издао наређење за стрељање, осим да се радило о „неком потпуковнику“ чији идентитет никада није утврђен.
- Недостатак поступака против саучесника пред МКТЈ: Остали припадници 10. диверзантског одреда које је Ердемовић именовао (Франц Кос, Станко Којић, Властимир Голијан, Зоран Гороња) нису ни саслушавани нити оптужени пред МКТЈ, већ су тек 2012. године осуђени пред Судом БиХ.
3. Форензички налази: Шта заиста откривају ексхумације?
У периоду од 1996. до 2001. године, када је ексхумације водило искључиво особље МКТЈ, обрађено је укупно 3.568 „случајева“ (напомена: један случај не значи нужно цело тело, већ може бити и само једна кост).
Анализа узрока смрти за тај период показује следеће податке:
- 442 особе су имале повезе преко руку или очију – што је неспоран показник погубљења.
- 627 особа је имало повреде од шрапнела или фрагмената метала – што указује на борбена дејства, мада не искључује ни погубљење.
- 505 тела имало је повреде од метака – што такође може бити последица и борбе и погубљења.
- За 411 тела није било могуће утврдити узрок смрти.
- 1.583 случаја представљала су само делове тела, при чему за 92,4% њих узрок смрти није могао бити утврђен.
Од 2002. године контролу над ексхумацијама преузимају Међународна комисија за нестала лица (ICMP) и Институт за нестала лица БиХ. Ове организације примењују метод ДНК идентификације. Међутим, стручњаци упозоравају на важан правни и форензички факт: ДНК анализа потврђује идентитет особе, али не може да утврди време, узрок или начин смрти (да ли је особа погинула у борби, умрла од болести или је стрељана).
4. Питање демилитаризације и војни однос снага
Једна од најчешћих заблуда у вези са Сребреницом јесте тврдња да је она била потпуно демилитаризована зона под заштитом УН. Споразум о демилитаризацији склопљен је у мају 1993. године, али на терену он никада није спроведен.
- Извештај Генералног секретара УН (мај 1995): Констатује се да су снаге Владе у Сарајеву користиле заштићене зоне за војне активности и да у Сребреници држе значајан број војника.
- Јасуши Акаши (шеф мисије УН у БиХ): Новембра 1995. изјавио је за Washington Times да су босанске снаге користиле заштићене зоне у Сребреници, Сарајеву, Тузли и Бихаћу за обуку, одмор и снабдевање војске.
- Однос снага у јулу 1995: Док су српске снаге у нападу на енклаву ангажовале између 200 и 1.500 бораца са неколико тенкова, унутар саме енклаве налазило се преко 5.000 добро наоружаних припадника 28. дивизије Армије БиХ под командом Насера Орића.
5. Страдање српског становништва у регији Бирач
Разматрање догађаја у Сребреници из јула 1995. године немогуће је истражити у потпуности без увида у догађаје који су му претходили од 1992. до 1995. године. Из саме енклаве Сребреница извођени су константни војни упади у околна српска села.
- Српске жртве: Према студији Историјског пројекта Сребреница, на подручју општине Сребреница убијено је 705 српских цивила. Институт за истраживање српских страдања у 20. веку наводи имена преко 3.200 жртава (цивила и војника) на подручју регије Бирач (Зворник, Братунац, Сребреница, Власеница, Милићи, Осмаци, Шековићи).
- Одговорност: За уништавање више од 50 српских села и злочине над цивилним становништвом нико није одговарао пред Хашким трибуналом. Командант АБиХ Насер Орић ослобођен је свих оптужби пред МКТЈ „услед недостатка доказа“.
6. Изјаве међународних и домаћих актера
Бројни високи међународни званичници и директни учесници догађаја изнели су сведочења која упућују на спрегу геополитичких интереса и медијских манипулација:
Филип Корвин (највиши цивилни представник УН у БиХ у јулу 1995):
„Цифра од 7.000 убијених је неодрживо претеривање. Права цифра је вероватно ближа броју од 700.“
Ефраим Зуроф (директор Центра „Симон Визентал“):
„Колико знам, оно што се тамо десило није опис или дефиниција геноцида. Мислим да је одлука да се то назове геноцидом донета из политичких разлога.“
Хакија Мехољић (ратни шеф полиције у Сребреници):
Више пута је јавно цитирао речи Алије Изетбеговића са састанка у Сарајеву 1993. године, тврдећи да им је Изетбеговић пренео следеће: „Мени Клинтон нуди да четници уђу у Сребреницу и изврше покољ пет хиљада Муслимана, после чега ће НАТО бомбардовати српске положаје у Босни.“
Ибран Мустафић (један од оснивача СДА у Сребреници):
Указао је на унутрашње злоупотребе спискова жртава, истичући да су на списковима и у Поточарима сахрањивани људи који нису страдали у јулу 1995, као и они који су погинули у међусобним муслиманским обрачунима током пробоја.
Закључак: Зашто је неопходна независна међународна комисија?
Подвртањем црте након више од две деценије, јасно је да Хашки трибунал није успео да пружи коначну и правно неоспорну слику догађаја у Сребреници, већ је кроз политички квалификоване пресуде продубио поделе на простору бивше Југославије.
Анализа доступних материјала указује на следеће кључне закључке:
- Постојање злочина је неспорно: Део заробљеника јесте незаконито стрељан и тај чин представља тежак ратни злочин који треба осудити, уз изражавање саучешћа свим невиним жртвама.
- Бројке су политички увећане: Број непобитно доказаних жртава стрељања далеко је мањи од цифре од 8.000 којом се манипулише у јавности, јер су у тај број урачунати сви погинули у борбама, као и лица која су умрла ван јулских догађаја 1995.
- Осуда колективне кривице: Не постоје докази који повезују стрељања са званичним институцијама Републике Српске или Србије, нити се колективна кривица може наметати српском народу.
Да би се дошло до коначног помирења и задовољења правде за све невине жртве — и српске и муслиманске — једини исправан пут јесте формирање потпуно независне, мешовите међународне комисије која би без политичких притисака и уцена сачинила коначни, научно и правно ваљани извештај о догађајима у Сребреници.
