Прошло је више од три деценије од војно-полицијске акције „Олуја”, у којој је са својих вековних огњишта протерано више од 200.000 Срба из Книнске Крајине, Баније, Кордуна, Лике и Северне Далмације. Иако су године прошле, оне нису ублажиле бол нити су зацелиле ране, а питање правде и даље остаје отворено.
У скороме гостовању на телевизији Курир, свједоци ових драматичних догађаја — Миле Боснић (предсједник Удружења Крајишника), Саво Штрбац (предсједник Документационо-информационог центра „Веритас”) и новинар Јован Романић — подсјетили су на страхоте кроз које је прошао српски народ, али и на чињеницу да „Олуја” за многе Протеране и даље траје кроз правну и институционалну неправду.
Колоне без краја и заборав као највећи грјех
Тихо, у рану зору 4. августа 1995. године, дуге колоне трактора, аутомобила и пјешака кренуле су на пут без повратка. Напустивши своје домове, имања и прадедовска гробља, народ је са собом понео само тугу у очима и тишину у души. По подацима Хелсиншког одбора за људска права, током самог збега убијено је 76 цивила, док је до краја исте године страдало још 438 оних који су одлучили да остану на својим огњиштима. Након завршетка војних операција, системски је спаљено преко 22.000 кућа.
Тешка статистика страдања
Према подацима ДИЦ „Веритас”, током ратних сукоба на простору Хрватске верификовано је 8.630 смртно страдалих Срба, од чега чак 1.904 жртве отпадају на сами период акције „Олуја”.
Оно што посебно застрашује и опомиње јесте структура жртава:
- 66% страдалих у „Олуји” били су цивили.
- Међу њима је чак 566 жена, од којих су четири петинице биле старије од 60 година.
- Живот је изгубило и десеторо дјеце млађе од 14 година.
Саво Штрбац подсјећа да се међу несталима и даље води 612 лица, али и да на простору бивше Југославије лежи преко 4.000 ексхумираних, а неидентификованих посмртних остатака. Штрбац је упутио апел свим породицама које још трагају за својим најмилијима да се обрате Црвеном крсту или „Веритасу” и дају крв за ДНК анализу, како би се жртвама коначно вратило име и презиме.
Селективна правда и трајни притисак
„За злочине у ‘Олуји’ пред хрватским правосуђем правоснажно су осуђена само два појединца — од којих ниједан није етнички Хрват. Са друге стране, преко 4.000 Срба је процесуирано, углавном у одсутности, чиме се наставља пракса политичког и правног притиска”, истакао је Штрбац, наводећи примјере недавних пресуда и нових истрага које се покрећу деценијама касније.
Миле Боснић наглашава да „Олуја” за Крајишнике није завршена 1995. године:
„Олуја траје и данас — кроз хапшења, кроз отимање културних добара, кроз потернице на којима се налази преко хиљаду наших људи. Нама је онемогућено да се вратимо и да обиђемо своја имања, а међународна заједница занемарује Бечки споразум којим су морала бити загарантована права Срба.”
Свједочанство из дјечије перспективе
Новинар Јован Романић присетио се дана када је као десетогодишњи дечак у Пакрацу сведочио почетку распада једног свијета.
„То су моменти које не заборављате — када у петом разреду дођете пред школу и видите шаховницу, када ноћу седите са братом на степеништу док отац са пушком у приземљу чува кућу, или када у град уђу црнокошуљаши. Притисак, откази и малтретирања Срба били су свакодневица која је на крају довела до тога да у једном тренутку са родитељима побегнете само у ономе што имате на себи.”
Памћење као залог будућности
Заборав је највећи грех према жртвама. Иако су Крајишници након 1995. године изградили нове домове и наставили своје животе широм Републике Српске, Србије и свијета, сјећање на завичај и жртве остаје светиња.
Борба за истину о страдању српског народа, систематично документовање сваког имена и инсистирање на институционалној заштити права протераних — једини су пут да се злочини не забораве и да се никада више никоме не понове.
