Како се град великих снова, врхунског рокенрола и олимпијског сјаја за неколико година претворио у буре барута? Проф. др Милорад Мијатовић, угледни математичар, некадашњи директор легендарне Друге сарајевске гимназије и предсједник Општине Центар, у емотивној исповијести за емисију „Бисер“ Вање Булића, открио је истину о скривеним подјелама које су већ од 1986. године најављивале трагедију 1992.
Сарајево је шездесетих и седамдесетих година прошлог вијека било истински центар југословенског духа, културе и рокенрола. У тај и такав град је 1966. године, као млади студент из Војводине, закорачио Милорад Мијатовић. Заједно са градом је растао, постао цијењени професор, а затим и директор Друге гимназије – школе која је изњедрила неке од највећих умова, умјетника и звијезда бивше државе, попут Здравка Чолића, Емира Кустурице, Нелета Карајлића и чланова групе Индекси. Међутим, иза заједничког живота и привидног братства и јединства, испод површине су куљале деценијске подјеле и нерашчишћени рачуни.
Гимназија слободног духа у којој су се рађале генијалне идеје
Милорад Мијатовић са великим поносом описује атмосферу Друге сарајевске гимназије. За разлику од укочене и традиционалне Прве гимназије, Друга је важила за либерално мјесто које је подстицало критичко мишљење и индивидуалност. Професори су имали слуха за младе таленте и пуштали их да се развијају слободно.
Управо из тог слободарског духа настао је покрет „Нови примитивизам“ (New Primitives) и култна „Топ листа надреалиста“. Мијатовић се сјећа својих ученика који су касније покорили Југославију. Неле Карајлић је био одличан ђак из интелектуалне породице професора енглеског језика, Кемал Монтено је такође био ђак те школе, док је Емир Кустурица важио за „разубарушеног“ бунтовника. Иза лажне једноставности и уличне реторике стајали су изузетно образовани млади људи, који су кроз хумор прецизно предвидјели све што ће задесити Југославију. Нажалост, мало ко их је узимао за озбиљно.
Дан када је „црко Маршал“: Почетак стезања обруча
Иако је систем дозвољавао извјесну флексибилност, државни апарат је будно пратио сваку потенцијалну провокацију. Легендарни инцидент на концерту Забрањеног пушења када је Неле Карајлић изговорио чувену реченицу „црко Маршал“ (мислећи на појачало марке Marshall) подигао је огромну прашину. Мијатовић се присјећа како су у његовој кући писана писма одбране да би се ублажили напади тврде линије партијског естаблишмента. Тада је почео суптилни притисак на слободан дух сарајевске младежи.
Подјеле из 1986. године које су сви осјећали, али нико није вјеровао у њих
Истинско буђење из сарајевског сна за професора Мијатовића почело је већ 1986. године. Иако се формално строго водило рачуна о националном „кључу“ (ако је предсједник општине Србин, предсједник комитета морао је бити Хрват или муслиман), иза кулиса су почеле да се повлаче јасне националне линије.
„Већ тада смо осјетили да се људи дијеле по националним шавовима. Свако је почео да ради нешто иза леђа оних других, али нико није вјеровао да ће заиста доћи до оног најгорег“, свједочи Мијатовић.
Отрежњење је стигло са изборима 1990. године. Док је интелектуални сарајевски круг био убјеђен да ће побиједити Анте Марковић и његови реформисти, гласачки листићи су показали сурову стварност – био је то заправо национални попис у којем су се људи у потпуности сврстали уз своје националне странке. Тада је постало јасно да је Босна подијељена и да су сукоби неизбјежни.
„Овдје ће комшија на комшију и враћаће се стари дугови“
Средина априла 1992. године донијела је дефинитивни крај мира. Мијатовић, који је као Србин био предсједник Општине Центар (која је бројала 120.000 становника) и говорио екавицом без икаквих проблема током претходних деценија, суочио се са стварношћу када су му колеге Хрвати и муслимани отворено рекли да мора да оде.
„Позвали су ме и рекли: ‘Шта још сједиш овдје, ти ниси одавде. Овдје ће бити рат. Овдје ће ићи комшија на комшију и враћаће се ранији дугови из Првог и Другог свјетског рата’“, присјећа се професор.
Као човјек који је читав живот учио младе да буду грађани свијета, одбио је да учествује у лудилу у којем би морао пуцати на своје бивше ученике. Напустио је Сарајево у којем је провео најљепше године живота са једним кофером, у којем су били само његови научни радови.
Шок у ратној мутљази: Човјечност продавачице и суровост бивше колегинице
Рат је открио и оно најбоље и оно најгоре у људима. Професор Мијатовић описује како је неколико дана прије одласка на Башчаршији тражио да купи пиво, а продавац муслиман, кога је видио први пут у животу, дао му је флаше без амбалаже и заштитио га од Зелених беретки које су почеле да га испитују због екавског изговора.
Са друге стране, када се 1998. године вратио у Сарајево да обиђе свој стан и општинску зграду, доживио је хладан туш од стране жене коју је управо он својевремено запослио у општини. Чим га је угледала, изговорила је страшне ријечи: „Знало се да ћете се ви четници кад-тад вратити“. То свједочи о томе колико ратна пропаганда мијења људе, нарочито оне који из рата извлаче личну корист.
Порука за будућност: Не оптерећујмо дјецу мржњом
Иако и данас сања своје Сарајево и његов некадашњи непоновљиви дух, Мијатовић истиче да то више није исти град. Све зграде су ту, али људи су нови, а ратни ожиљци су још увијек дубоки и видљиви.
Његов рецепт за будућност је једноставан – не треба скривати истину, нити заборављати жртве свих страна, али се прошлошћу не смију тровати нове генерације. Дјеци треба омогућити да живе, да слушају музику, да се повезују и да кроз образовање разумију свијет, како се пакао из 1992. године никада више не би поновио на овим просторима.
