“Ево мене. Ја сам Муслиман из Босне. Ја сам ваш земљак из Босне али сам Србин јер ми је матерњи језик српски…” Мустафа Голубић у ауторском тексту објављеном у Илустрованој ратној хроници.
Ево како Мустафу из тих, ратних година, описује један његов пријатељ “солунац” Животије Чокић из Ковачевца код Младеновца: “кад живот виси о концу и другог излаза нема, он је као против меру употребљавао дрскост, прелазећи у напад као да је угрожен његов непријатељ а не он… У слободним часовима је много читао, писао дневник или спавао…”
Мустафа Голубић – Мујко био је контровезна личност – члан тајних друштава Млада Босна и Црна рука, као и тајни агент за вријеме комунистичке владе Југославије и СССР-а.
Рођен у Босни и Херцеговини, у Стоцу, 1890. године, као Србин исламске вјероисповијести је човјек са стотину лица и још толико пасоша и личних исправа.
Мујко је као први српски агент у совјетској обавјештајној служби узео учешће у организацији атентата на Лава Троцког у Мексику.
Радио за руску царску обавештајну службу
Постоје записи да је Мустафа био Стаљинов пријатељ и да је велики Хазјанин због њега пушио „херцеговина-флор“, те да му је Мустафа набављао дуван из свог завичаја у Херцеговини.
Голубић је прије Првог свјетског рата почео да ради за руску царску обавештајну службу Охрану.
Голубић је будућег доживотног предсједника СФРЈ и вођу Покрета несврстаних намеравао да убије још 1934. године. Њух старог обавештајца и црнорукаша говорио му је да нешто дебело није како треба у вези с некадашњим аустроугарским наредником и браваром из Кумровца
Мустафа Голубић није подносио Јосипа Броза Тита од првог тренутка када га је срео. Родољуб Чолаковић у својој књизи каже да га је Голубић неколико пута упозоравао да води рачуна о контактима са својим земљацима из Југославије. Тита нарочито није подносио, сматрао га је непоузданим човеком и за њега је увек говорио да је двоструки шпијун.
Такође, према совјетским изворима, које између осталих цитира и Борис Пономарјов у својој књизи “Мустафа Голубић – Стаљинов убица”, Голубић је будућег доживотног председника СФРЈ и вођу Покрета несврстаних намеравао да убије још 1934. године.
Њух старог обавештајца и црнорукаша говорио му је да нешто дебело није како треба у вези са некадашњим аустроугарским наредником и браваром из Кумровца. Једном приликом је за Тита Мустафа у ресторану хотела “Лукс” изјавио пред Горкићем и Чолаковићем како је то “једна енглеска шпија којој ће он доћи главе”.
Никада Голубић својим саговорницима, па ни Родољубу Чолаковићу с којим се, могло би се рећи, дружио, није рекао зашто је то мислио и зашто је на крају крајева то и изрекао. Али сви су јако добро знали да Мустафа Голубић не троши узалуд речи и да кад нешто обећа, тврдо држи до те своје речи.
“Иако је радио на сасвим другом послу, пратио је односе и прилике у руководству КПЈ, и није много ценио људе који су се у њему смењивали. Већину је сматрао каријеристима који се не либе никаквих средстава да би се што боље пласирали у Коминтерни и додворили појединим руководиоцима”, написао је Чолаковић о томе шта је Мустафа Голубић мислио о југословенским комунистима у периоду између два рата.
Ипак, из његовог сведочења види се да је поред своје улоге совјетског супершпијуна и ликвидатора ипак имао ту сентименталну црту везаности за домовину за коју се никада није борио. Како је говорио, у младости се као црнорукаш борио за Србију, а онда се борио за Светску револуцију. Ипак, Југославија му је била драга.
У великим чисткама Коминтерне половином тридесетих година, ликвидирано је више од 400 руководилаца комунистичких партија широм европе. Мустафа Голубић је имао велику улогу у организацији, припреми и егзекуцији, у сваком смислу, ових одлука Коминтерне.
Посебно је био киван због одлука руководства Комунистичке интернационале и Стаљина када је у чисткама страдао његов друг Милан Горкић, али ни тада није доводио у питање суд своје партије. Сматрао је да је Горкић настрадао зато што је био наиван и недорастао сплеткарошкој атмосфери која је у то време царовала у Кремљу и у хотелу “Лукс”.
Горкић је био на челу КПЈ од 1932. године, када је одбио да преузме вођство над КП Чешке, своје домовине. Иначе, право име Милана Горкића је било Јозеф Чижински, отац и мајка су му били Чеси који су дошли у време Аустроугарске да живе и раде у Босни, тачније у Сарајеву. Породица је након Првог светског рата узела српска имена и презимена.
Горкић је био штићеник Бухарина и Малињина, високих функционера совјетског режима, и као такав је напредовао у хијерархији Коминтерне. Оженио се са Бети Глен, такође истакнутом фигуром у совјетској номенклатури. Занимљиво је да је 1932. године Горкић осудио чланове и руководство КПЈ које се налазило у земљи јер нису подржали на сваки начин устанак и побуну коју су организовале усташе на Велебиту. Мустафа Голубић је често одлазио у стан у коме су живели Горкићеви и тамо је често знао и да преноћи. Ипак, када је Горкић у великој чистки оптужен да је британски шпијун и због тога стрељан 1. новембра 1937. године, Голубић се није званично бунио.
Није познато да ли је о томе реч једну проговорио у својим разговорима тет-а-тет са Стаљином, али је за Горкићеву смрт окривио Јосипа Броза Тита и његову амбициозност. Још кад је убрзо половином 1939. године дознао да је Тито послао писмо руководиоцу Коминтерне Героргију Димитрову у коме је оптужио Горкића за дефетизам и самовољу у руковођењу КПЈ.
Још када је дознао да је управо Тито наследио његовог пријатеља на челу КПЈ, фиксирао је Јосипа Броза као смртног непријатеља и обећао је Горкићевој удовици пре него што је и она нестала у вртлозима Велике чистке из 1937. и 1938, да ће када суд партије осуди Јосипа Броза на смрт као издајника револуције и шпијуна управо он бити тај који ће пресуду извршити. “То задовољство ми нико неће одузети па ни Стаљин”, говорио је Мустафа Голубић
Голубић је 5. јуна 1941. ухапшен од стране Гестапоа у Београду и након пет саслушања је убијен. Када је совјетска војска ослободила Београд, обавјештајне службе украјинског фронта, пронашли су, ексхумирали и пренијели посмртне остатке Мустафе Голубића у Москву.
