У преломним тренуцима кроз које су пролазили српски народ и држава на почетку 21. вијека, ријечи тадашњег премијера Србије др Зорана Ђинђића остале су записане као својеврстан политички и државотворни тестамент. Његов посљедњи интервју, дат Радио-телевизији Републике Српске током посјете Бањој Луци у фебруару 2003. године, само неколико недјеља прије трагичног атентата, представља документ изванредне оштрине, храбрости и визионарског сагледавања српског националног интереса.
И данас, када се суочавамо са сличним искушењима у региону, Ђинђићеве посљедње јавне поуке одзвањају као озбиљно упозорење и позив на одговорност.
Национални интерес изнад лажног међународног угледа Премијер Ђинђић је отворено поручио да је Влада Србије, након двије године тешких реформи, стекла кредибилитет који јој даје право да пред међународном заједницом постави најтежа државна и национална питања, прије свега статус Косова и Метохије и односе у региону.
„Ако наш међународни углед треба да се заснива на томе да ми прећуткујемо свој национални интерес, онда нам тај углед баш и не треба много”, јасан је био Ђинђић. Нагласио је да је дошло вријеме да Србија отвори карте и престане да буде пасивни посматрач сопствене судбине, не дозвољавајући да се њени легитимни захтјеви унапријед проглашавају за национализам, док се другима исти такви потези толеришу.
Окретање будућности насупрот заробљености у прошлости У вријеме великих притисака из Вашингтона, Брисела и Хашког трибунала, Ђинђић је поставио чврсту границу између приоритета страних сила и интереса сопственог народа. Одбијајући да дозволи да притисци сруше крхку унутрашњу стабилност земље, изговорио је ријечи које су дефинисале његову животну мисију:
„Ја не могу истовремено да се бавим и садашњошћу и будућношћу и прошлошћу. Ја сам специјализован за будућност. Ја желим да својој дјеци оставим Србију у којој могу мирно да живе. Ја се прошлошћу не могу бавити, јер не могу на исти начин квалитетно да дванаест сати дневно радим и један и други посао.”
Упозорио је да ће регионална сарадња и економски напредак пропасти уколико се Пандорина кутија прошлости остави трајно отвореном кроз судске спорове и међусобне оптужбе за колективну одговорност нација. Предложио је да се, уз пуну свјест о трагедији коју су сви народи преживјели, подвуче црта како би се направио заједнички простор у којем нова свједочанства рата неће бити могућа.
Косово и Метохија као рана која се мора затворити Ђинђић је међу првима упозорио западне центмове моћи да иза кулиса, под плаштом резолуције 1244, граде независну албанску државу на Космету, преносећи атрибуте суверености на локалне структуре у Приштини. Нагласио је да неће дозволити да Србији независно Косово буде окачено о ногу као млински камен који би трајно зауставио излазак земље из кризе.
„Косово је још увијек опасност за српску државност, јер оно је рана кроз коју може да нам исцури и посљедња кап крви. И ми ту рану морамо да затворимо на одређени начин, наравно максимално повољно за себе, али наравно спремни на одређени компромис који би уважавао и интересе ове друге стране.”
Као рјешење је понудио концепт федерализације Космета, у којем би Срби били признати као конститутивни народ са сопственим институцијама, повезаним са Београдом, јасно стављајући до знања да ако Дејтонски споразум гарантује неповредивост граница и колективна права за друге у региону, исти ти принципи морају важити и за Србију.
Пораз менталитета ниже вриједности и страног мијешања Посебно оштру критику тадашњи премијер Србије упутио је појави страног утицаја у унутрашњој политици Србије и комплексу ниже вриједности који је био присутан у домаћим редовима. Истакао је да се о Србији мора одлучивати искључиво у српском парламенту, а не у кулоарима страних амбасада.
„Имамо амбасадоре неких земаља који се понашају као да су шефови странака у Србији, као да су изабрани на изборима, који позивају министре… Ми морамо сами, као грађани и људи, тај став заузети — да поштујемо себе, поштујемо и друге, али да поштујемо себе и да не допустимо да се толико са стране мијешају у наше односе.”
Порука за крај: Труд изнад чекања Чврсто вјерујући у сарадњу Србије и Републике Српске, Ђинђић је овај интервју урадио непосредно након тешке операције Ахилове тетиве, одбијајући савјете љекара да остане у кревету, како његово одсуство не би било погрешно протумачено. Његов посљедњи апел српском народу био је повезан са промјеном општег менталитета: позивао је грађане да направе „клик у мозгу”, да престану чекати да Владе или било ко са стране рјешава њихове личне проблеме, већ да кроз сопствени свакодневни рад, већу стручност и професионалност узму судбину у своје руке.
Видео снимак интервјуа можете погледати на сљедећем линку:
